Београд и Земун су прапостојбина Срба још од праскозорја историје.
Најзначајнија археолошка налазишта су директни савременици или наследници Винчанске културе и Лепенског Вира.
Места историјских локалитета распростиру се како у руралним областима тако и у најстрожијем урбаном центру самога града.
Најобимнија истраживања су вршена у послератном периоду на простору: Агиног брда, Белог Брега, Дубочаја, Брестовика, Ледина, Сурчина, Авале
као и Карабурме, Бањице, Палилуле, Студентског трга, Трга републике, Калемегдана, старог Земуна, као и неколицине других.
Од 3. века и Првог Илирског Рата 229 г.пре Христа, почиње Римски надолазак на ове просторе.
Римљанима ће бити потребно скоро 250 година да би овладали нашим подневљем, јер ће на сваких пар година избијати велики устанци и побуне праћени суровим и крвавим борбма.
Традицију, коју наш Србски народ није хтео да прекида ни при каснијим освајачима који су овде долазили.
( на слици: Паја Јовановић - ”Furor Teutonicus" )
После распада Римске провинције Паноније, област Београда и Земуна су покушавали да завојују разни освајачи:
Визиготи, Остроготи, Хуни, Гепиди, Авари а касније Бугари и Франци.
Потоњи додељују Земуну назив Malville - Зли град, због објашњивих непријатности које су доживљавали на свом пропутовању.
( на слици: Ferenc Wathay - "Књига Песама”, 1603; трећа најстарија слика Београда )
Озбиљнијe немире Земун доживљава од крсташке војске, под вођством Петра Пустињака која га 1096 г. на превару пљачка, у Првом Крстшком походу.
Београђани и Земунци им никако не остају дужни те хватају неке од крсташких главешина (њих 16) и вешају их са целокупним оклопима о зидине града.
После проглашавања мира крсташима је дозвољено да продуже даље пут Јерусалима. У Нишу поново праве проблеме, те се конфликт разбуктава у пунокрвни окршај где ће крсташка војска изгубити четвртину својих укупних јединидца (10 000).
У Византију и Цариград стиже тек непуних 30 000 војника.
( на слици: Битка на Вардару, средњовековни манускрипт - ”Passages d'outremer ”, 1472; по наруџбини Луја де Лавела господара од Шатијона )
У наредним вековима Земуном управљају Србски владари, међу којима су свакако за историјске токове најзначајнији:
• Краљ Драгутин (велики задужбинар и чувар србске државности),
• Деспот Стефан Лазаревић ( син Кнеза Лазара, велики војсковођа, чувени витез, властодржац, ктитор, задужбинар, покровитељ културе и просвете и знаменити средњовековни књижевник - ”Слово Љубве”) и
• Ђурађ Бранковић (велики државник, изнимни ктитор Светогорских манастира, чувар моштију светог апостола Луке и заштитник православне вере од унијата и иноверства, ради кога је осујећен план уједињења Католика и Православаца на Фирентинском концилу).
Само пар година после пада Цариграда (1453) предвођени султаном Мехмедом II Освајачем османска империја напада на Београд - 1456.
У великој одлучујућој бици у Земуну, предвођени Ђурађом Бранковићем и Сибињанин Јанком хришћанска војска девастира турке
и тај пораз игра кључну улогу у заустављању било каквих даљих турских војних похода.
Тек после скоро 70 година, многих неуспелих покушаја и разорне болести - куге, која је десетковала становништво,
Турци 1521 године успевају да освоје Београд и Земун.
( на слици: Balázs Petheő - "Опсада Београда 1456”, Мађарски институт за истраживање и развој образовања)
После низа ратова који се предузимају против турака у оквиру Светог Римског Царства у 17. и 18. веку,
Земун ће бити ослобођен после потписивања Пожаревачког мира 1718.
1739. године Београдски мир ћеставити тачку на турску владавину над Земуном, определивши Дунав и Саву за постојане границе.
1751 године оснива се Магистрат, једна од првих чисто грађанских - народних управа у тадашњем Царству.
( на слици: Jan van Huchtenburgh - ”Опсада Београда”, 1720 )
Почетком XIX века Земун је најразвијенији и најлепши град у оквиру Војне границе.
Широко отвара своје капије свим избеглицама из турске, не само србске народности
већ и грцима, цинцарима, македонцима, румунима, власима и јеврејима.
Земун ће одиграти незаменљиву улогу у Првом Србском Устанку (1804-1813).
Преко њега се допрема војна помоћ, одржавају сталне обавештајне размене и кординација, као и дипломатски контакти међу зараћеним странама. Тако ће већ априла 1804. бити одржани преговори на којима учествују београдски турци и србска делегација међу којима су Карађорђе, прота Матија Ненадовић и Петар Ичко, специјални представник у Порти, чија се кућа још увек аутентично чува у срцу Земуна.
( на слици: Афанасиј Иванович Шелоумов - ” Битка на Мишару”, 1806; Шелоумов је поред изврсног сликара био и неустрашиви ратник оба светска рата)
1873 Земун добија железничку пругу којом се повезује са читавом Европом,
Недуго затим, биће остварено и повезивање са самим Беогрдом.
У Земуну долази до муњевите индустријализације и модернизације опште инфраструктуре.
Отворен је велики број занатских и трговинских радњи, банке, фабрике, хотели, уређују се улице, обнавља се грађавински фонд и уводи осветљење.
На самом почетку XIX века (1901) Земун добија и своју прву термноелектрану.
После Првог Светског Рата Земун бива и коначно ослобођен од Србске Војске.
Недуго затим 1934 бива и административно припојен Београду.
Већ следеће године пуштен је у рад мост краља Александра на Сави, тако звани ”Земунски мост” што у многоме оплемењује динамику читавог подневља. Подижу се зграде Пољопривредно-шумарског факултета, Команда ваздухопловства, Официрски дом, филијала Хипотекарне банке, Народни дом краља Александра и Убошки дом краља Петра. 1938. Земун поседује 56 великих индустријских предузећа и преко осам хиљада повезаних радника.
У току Другог Светског Рата Земун ће претрпети тешку девастацију као и читав Београд. Великој патњи народа сведочи и оснивање највећег немачког логора смрти у тадашњој Србији и једног од највећих у Југоисточној Европи, управо на простору данашњег Земуна.
Кроз ”Логор Земун”, који је испрва био строго Јеврејски логор а потом преименован на Србе, прошло је око 90 000 до 100 000 душа,
од тога је убијено 6320 Јевреја и около 27 000 Срба од којих најмање 6500 жена и деце из свих крајева Србије.
Два дана након ослобађања Београда, Народно-ослободилачка војска Југославије и Црвена Армија ослободиле су и Земун.
Живоносни и непоколебљиви дух Земуна и његових поноситих Земунаца, доноси поновну обнову свега разрушеног и уништеног.
Земун постаје раскрсница привреде, индустрије и културе као и значајан просветни и научни центар.
1954. године поново улазу у административни састав Београда, иако Земунци за себе, увек са поносом кажу да нису Београђани, већ управо - Земунци.
Београд и Земун су прапостојбина Срба још од праскозорја историје.
Најзначајнија археолошка налазишта су директни савременици или наследници Винчанске културе и Лепенског Вира.
Места историјских локалитета распростиру се како у руралним областима тако и у најстрожијем урбаном центру самога града.
Најобимнија истраживања су вршена у послератном периоду на простору: Агиног брда, Белог Брега, Дубочаја, Брестовика, Ледина, Сурчина, Авале
као и Карабурме, Бањице, Палилуле, Студентског трга, Трга републике, Калемегдана, старог Земуна, као и неколицине других.
Од 3. века и Првог Илирског Рата 229 г.пре Христа, почиње Римски надолазак на ове просторе.
Римљанима ће бити потребно скоро 250 година да би овладали нашим подневљем, јер ће на сваких пар година избијати велики устанци и побуне праћени суровим и крвавим борбма.
Традицију, коју наш Србски народ није хтео да прекида ни при каснијим освајачима који су овде долазили.
( на слици: Паја Јовановић - ”Furor Teutonicus" )
После распада Римске провинције Паноније, област Београда и Земуна су покушавали да завојују разни освајачи:
Визиготи, Остроготи, Хуни, Гепиди, Авари а касније Бугари и Франци.
Потоњи додељују Земуну назив Malville - Зли град, због објашњивих непријатности које су доживљавали на свом пропутовању.
( на слици: Ferenc Wathay - "Књига Песама”, 1603; трећа најстарија слика Београда )
Озбиљнијe немире Земун доживљава од крсташке војске, под вођством Петра Пустињака која га 1096 г. на превару пљачка, у Првом Крстшком походу.
Београђани и Земунци им никако не остају дужни те хватају неке од крсташких главешина (њих 16) и вешају их са целокупним оклопима о зидине града.
После проглашавања мира крсташима је дозвољено да продуже даље пут Јерусалима. У Нишу поново праве проблеме, те се конфликт разбуктава у пунокрвни окршај где ће крсташка војска изгубити четвртину својих укупних јединидца (10 000).
У Византију и Цариград стиже тек непуних 30 000 војника.
( на слици: Битка на Вардару, средњовековни манускрипт - ”Passages d'outremer ”, 1472; по наруџбини Луја де Лавела господара од Шатијона )
У наредним вековима Земуном управљају Србски владари, међу којима су свакако за историјске токове најзначајнији:
• Краљ Драгутин (велики задужбинар и чувар србске државности),
• Деспот Стефан Лазаревић ( син Кнеза Лазара, велики војсковођа, чувени витез, властодржац, ктитор, задужбинар, покровитељ културе и просвете и знаменити средњовековни књижевник - ”Слово Љубве”) и
• Ђурађ Бранковић (велики државник, изнимни ктитор Светогорских манастира, чувар моштију светог апостола Луке и заштитник православне вере од унијата и иноверства, ради кога је осујећен план уједињења Католика и Православаца на Фирентинском концилу).
Само пар година после пада Цариграда (1453) предвођени султаном Мехмедом II Освајачем османска империја напада на Београд - 1456.
У великој одлучујућој бици у Земуну, предвођени Ђурађом Бранковићем и Сибињанин Јанком хришћанска војска девастира турке
и тај пораз игра кључну улогу у заустављању било каквих даљих турских војних похода.
Тек после скоро 70 година, многих неуспелих покушаја и разорне болести - куге, која је десетковала становништво,
Турци 1521 године успевају да освоје Београд и Земун.
( на слици: Balázs Petheő - "Опсада Београда 1456”, Мађарски институт за истраживање и развој образовања)
После низа ратова који се предузимају против турака у оквиру Светог Римског Царства у 17. и 18. веку,
Земун ће бити ослобођен после потписивања Пожаревачког мира 1718.
1739. године Београдски мир ћеставити тачку на турску владавину над Земуном, определивши Дунав и Саву за постојане границе.
1751 године оснива се Магистрат, једна од првих чисто грађанских - народних управа у тадашњем Царству.
( на слици: Jan van Huchtenburgh - ”Опсада Београда”, 1720 )
Почетком XIX века Земун је најразвијенији и најлепши град у оквиру Војне границе.
Широко отвара своје капије свим избеглицама из турске, не само србске народности
већ и грцима, цинцарима, македонцима, румунима, власима и јеврејима.
Земун ће одиграти незаменљиву улогу у Првом Србском Устанку (1804-1813).
Преко њега се допрема војна помоћ, одржавају сталне обавештајне размене и кординација, као и дипломатски контакти међу зараћеним странама. Тако ће већ априла 1804. бити одржани преговори на којима учествују београдски турци и србска делегација међу којима су Карађорђе, прота Матија Ненадовић и Петар Ичко, специјални представник у Порти, чија се кућа још увек аутентично чува у срцу Земуна.
( на слици: Афанасиј Иванович Шелоумов - ” Битка на Мишару”, 1806; Шелоумов је поред изврсног сликара био и неустрашиви ратник оба светска рата)
1873 Земун добија железничку пругу којом се повезује са читавом Европом,
Недуго затим, биће остварено и повезивање са самим Беогрдом.
У Земуну долази до муњевите индустријализације и модернизације опште инфраструктуре.
Отворен је велики број занатских и трговинских радњи, банке, фабрике, хотели, уређују се улице, обнавља се грађавински фонд и уводи осветљење.
На самом почетку XIX века (1901) Земун добија и своју прву термноелектрану.
После Првог Светског Рата Земун бива и коначно ослобођен од Србске Војске.
Недуго затим 1934 бива и административно припојен Београду.
Већ следеће године пуштен је у рад мост краља Александра на Сави, тако звани ”Земунски мост” што у многоме оплемењује динамику читавог подневља. Подижу се зграде Пољопривредно-шумарског факултета, Команда ваздухопловства, Официрски дом, филијала Хипотекарне банке, Народни дом краља Александра и Убошки дом краља Петра. 1938. Земун поседује 56 великих индустријских предузећа и преко осам хиљада повезаних радника.
У току Другог Светског Рата Земун ће претрпети тешку девастацију као и читав Београд. Великој патњи народа сведочи и оснивање највећег немачког логора смрти у тадашњој Србији и једног од највећих у Југоисточној Европи, управо на простору данашњег Земуна.
Кроз ”Логор Земун”, који је испрва био строго Јеврејски логор а потом преименован на Србе, прошло је око 90 000 до 100 000 душа,
од тога је убијено 6320 Јевреја и около 27 000 Срба од којих најмање 6500 жена и деце из свих крајева Србије.
Два дана након ослобађања Београда, Народно-ослободилачка војска Југославије и Црвена Армија ослободиле су и Земун.
Живоносни и непоколебљиви дух Земуна и његових поноситих Земунаца, доноси поновну обнову свега разрушеног и уништеног.
Земун постаје раскрсница привреде, индустрије и културе као и значајан просветни и научни центар.
1954. године поново улазу у административни састав Београда, иако Земунци за себе, увек са поносом кажу да нису Београђани, већ управо - Земунци.
Београд и Земун су прапостојбина Срба још од праскозорја историје.
Најзначајнија археолошка налазишта су директни савременици или наследници Винчанске културе и Лепенског Вира.
Места историјских локалитета распростиру се како у руралним областима тако и у најстрожијем урбаном центру самога града.
Најобимнија истраживања су вршена у послератном периоду на простору: Агиног брда, Белог Брега, Дубочаја, Брестовика, Ледина, Сурчина, Авале
као и Карабурме, Бањице, Палилуле, Студентског трга, Трга републике, Калемегдана, старог Земуна, као и неколицине других.
Од 3. века и Првог Илирског Рата 229 г.пре Христа, почиње Римски надолазак на ове просторе.
Римљанима ће бити потребно скоро 250 година да би овладали нашим подневљем, јер ће на сваких пар година избијати велики устанци и побуне праћени суровим и крвавим борбма.
Традицију, коју наш Србски народ није хтео да прекида ни при каснијим освајачима који су овде долазили.
( на слици: Паја Јовановић - ”Furor Teutonicus" )
После распада Римске провинције Паноније, област Београда и Земуна су покушавали да завојују разни освајачи:
Визиготи, Остроготи, Хуни, Гепиди, Авари а касније Бугари и Франци.
Потоњи додељују Земуну назив Malville - Зли град, због објашњивих непријатности које су доживљавали на свом пропутовању.
( на слици: Ferenc Wathay - "Књига Песама”, 1603; трећа најстарија слика Београда )
Озбиљнијe немире Земун доживљава од крсташке војске, под вођством Петра Пустињака која га 1096 г. на превару пљачка, у Првом Крстшком походу.
Београђани и Земунци им никако не остају дужни те хватају неке од крсташких главешина (њих 16) и вешају их са целокупним оклопима о зидине града.
После проглашавања мира крсташима је дозвољено да продуже даље пут Јерусалима. У Нишу поново праве проблеме, те се конфликт разбуктава у пунокрвни окршај где ће крсташка војска изгубити четвртину својих укупних јединидца (10 000).
У Византију и Цариград стиже тек непуних 30 000 војника.
( на слици: Битка на Вардару, средњовековни манускрипт - ”Passages d'outremer ”, 1472; по наруџбини Луја де Лавела господара од Шатијона )
У наредним вековима Земуном управљају Србски владари, међу којима су свакако за историјске токове најзначајнији:
• Краљ Драгутин (велики задужбинар и чувар србске државности),
• Деспот Стефан Лазаревић ( син Кнеза Лазара, велики војсковођа, чувени витез, властодржац, ктитор, задужбинар, покровитељ културе и просвете и знаменити средњовековни књижевник - ”Слово Љубве”) и
• Ђурађ Бранковић (велики државник, изнимни ктитор Светогорских манастира, чувар моштију светог апостола Луке и заштитник православне вере од унијата и иноверства, ради кога је осујећен план уједињења Католика и Православаца на Фирентинском концилу).
Само пар година после пада Цариграда (1453) предвођени султаном Мехмедом II Освајачем османска империја напада на Београд - 1456.
У великој одлучујућој бици у Земуну, предвођени Ђурађом Бранковићем и Сибињанин Јанком хришћанска војска девастира турке
и тај пораз игра кључну улогу у заустављању било каквих даљих турских војних похода.
Тек после скоро 70 година, многих неуспелих покушаја и разорне болести - куге, која је десетковала становништво,
Турци 1521 године успевају да освоје Београд и Земун.
( на слици: Balázs Petheő - "Опсада Београда 1456”, Мађарски институт за истраживање и развој образовања)
После низа ратова који се предузимају против турака у оквиру Светог Римског Царства у 17. и 18. веку,
Земун ће бити ослобођен после потписивања Пожаревачког мира 1718.
1739. године Београдски мир ћеставити тачку на турску владавину над Земуном, определивши Дунав и Саву за постојане границе.
1751 године оснива се Магистрат, једна од првих чисто грађанских - народних управа у тадашњем Царству.
( на слици: Jan van Huchtenburgh - ”Опсада Београда”, 1720 )
Почетком XIX века Земун је најразвијенији и најлепши град у оквиру Војне границе.
Широко отвара своје капије свим избеглицама из турске, не само србске народности
већ и грцима, цинцарима, македонцима, румунима, власима и јеврејима.
Земун ће одиграти незаменљиву улогу у Првом Србском Устанку (1804-1813).
Преко њега се допрема војна помоћ, одржавају сталне обавештајне размене и кординација, као и дипломатски контакти међу зараћеним странама. Тако ће већ априла 1804. бити одржани преговори на којима учествују београдски турци и србска делегација међу којима су Карађорђе, прота Матија Ненадовић и Петар Ичко, специјални представник у Порти, чија се кућа још увек аутентично чува у срцу Земуна.
( на слици: Афанасиј Иванович Шелоумов - ” Битка на Мишару”, 1806; Шелоумов је поред изврсног сликара био и неустрашиви ратник оба светска рата)
1873 Земун добија железничку пругу којом се повезује са читавом Европом,
Недуго затим, биће остварено и повезивање са самим Беогрдом.
У Земуну долази до муњевите индустријализације и модернизације опште инфраструктуре.
Отворен је велики број занатских и трговинских радњи, банке, фабрике, хотели, уређују се улице, обнавља се грађавински фонд и уводи осветљење.
На самом почетку XIX века (1901) Земун добија и своју прву термноелектрану.
После Првог Светског Рата Земун бива и коначно ослобођен од Србске Војске.
Недуго затим 1934 бива и административно припојен Београду.
Већ следеће године пуштен је у рад мост краља Александра на Сави, тако звани ”Земунски мост” што у многоме оплемењује динамику читавог подневља. Подижу се зграде Пољопривредно-шумарског факултета, Команда ваздухопловства, Официрски дом, филијала Хипотекарне банке, Народни дом краља Александра и Убошки дом краља Петра. 1938. Земун поседује 56 великих индустријских предузећа и преко осам хиљада повезаних радника.
У току Другог Светског Рата Земун ће претрпети тешку девастацију као и читав Београд. Великој патњи народа сведочи и оснивање највећег немачког логора смрти у тадашњој Србији и једног од највећих у Југоисточној Европи, управо на простору данашњег Земуна.
Кроз ”Логор Земун”, који је испрва био строго Јеврејски логор а потом преименован на Србе, прошло је око 90 000 до 100 000 душа,
од тога је убијено 6320 Јевреја и около 27 000 Срба од којих најмање 6500 жена и деце из свих крајева Србије.
Два дана након ослобађања Београда, Народно-ослободилачка војска Југославије и Црвена Армија ослободиле су и Земун.
Живоносни и непоколебљиви дух Земуна и његових поноситих Земунаца, доноси поновну обнову свега разрушеног и уништеног.
Земун постаје раскрсница привреде, индустрије и културе као и значајан просветни и научни центар.
1954. године поново улазу у административни састав Београда, иако Земунци за себе, увек са поносом кажу да нису Београђани, већ управо - Земунци.
Београд и Земун су прапостојбина Срба још од праскозорја историје.
Најзначајнија археолошка налазишта су директни савременици или наследници Винчанске културе и Лепенског Вира.
Места историјских локалитета распростиру се како у руралним областима тако и у најстрожијем урбаном центру самога града.
Најобимнија истраживања су вршена у послератном периоду на простору: Агиног брда, Белог Брега, Дубочаја, Брестовика, Ледина, Сурчина, Авале
као и Карабурме, Бањице, Палилуле, Студентског трга, Трга републике, Калемегдана, старог Земуна, као и неколицине других.
Од 3. века и Првог Илирског Рата 229 г.пре Христа, почиње Римски надолазак на ове просторе.
Римљанима ће бити потребно скоро 250 година да би овладали нашим подневљем, јер ће на сваких пар година избијати велики устанци и побуне праћени суровим и крвавим борбма.
Традицију, коју наш Србски народ није хтео да прекида ни при каснијим освајачима који су овде долазили.
( на слици: Паја Јовановић - ”Furor Teutonicus" )
После распада Римске провинције Паноније, област Београда и Земуна су покушавали да завојују разни освајачи:
Визиготи, Остроготи, Хуни, Гепиди, Авари а касније Бугари и Франци.
Потоњи додељују Земуну назив Malville - Зли град, због објашњивих непријатности које су доживљавали на свом пропутовању.
( на слици: Ferenc Wathay - "Књига Песама”, 1603; трећа најстарија слика Београда )
Озбиљнијe немире Земун доживљава од крсташке војске, под вођством Петра Пустињака која га 1096 г. на превару пљачка, у Првом Крстшком походу.
Београђани и Земунци им никако не остају дужни те хватају неке од крсташких главешина (њих 16) и вешају их са целокупним оклопима о зидине града.
После проглашавања мира крсташима је дозвољено да продуже даље пут Јерусалима. У Нишу поново праве проблеме, те се конфликт разбуктава у пунокрвни окршај где ће крсташка војска изгубити четвртину својих укупних јединидца (10 000).
У Византију и Цариград стиже тек непуних 30 000 војника.
( на слици: Битка на Вардару, средњовековни манускрипт - ”Passages d'outremer ”, 1472; по наруџбини Луја де Лавела господара од Шатијона )
У наредним вековима Земуном управљају Србски владари, међу којима су свакако за историјске токове најзначајнији:
• Краљ Драгутин (велики задужбинар и чувар србске државности),
• Деспот Стефан Лазаревић ( син Кнеза Лазара, велики војсковођа, чувени витез, властодржац, ктитор, задужбинар, покровитељ културе и просвете и знаменити средњовековни књижевник - ”Слово Љубве”) и
• Ђурађ Бранковић (велики државник, изнимни ктитор Светогорских манастира, чувар моштију светог апостола Луке и заштитник православне вере од унијата и иноверства, ради кога је осујећен план уједињења Католика и Православаца на Фирентинском концилу).
Само пар година после пада Цариграда (1453) предвођени султаном Мехмедом II Освајачем османска империја напада на Београд - 1456.
У великој одлучујућој бици у Земуну, предвођени Ђурађом Бранковићем и Сибињанин Јанком хришћанска војска девастира турке
и тај пораз игра кључну улогу у заустављању било каквих даљих турских војних похода.
Тек после скоро 70 година, многих неуспелих покушаја и разорне болести - куге, која је десетковала становништво,
Турци 1521 године успевају да освоје Београд и Земун.
( на слици: Balázs Petheő - "Опсада Београда 1456”, Мађарски институт за истраживање и развој образовања)
После низа ратова који се предузимају против турака у оквиру Светог Римског Царства у 17. и 18. веку,
Земун ће бити ослобођен после потписивања Пожаревачког мира 1718.
1739. године Београдски мир ћеставити тачку на турску владавину над Земуном, определивши Дунав и Саву за постојане границе.
1751 године оснива се Магистрат, једна од првих чисто грађанских - народних управа у тадашњем Царству.
( на слици: Jan van Huchtenburgh - ”Опсада Београда”, 1720 )
Почетком XIX века Земун је најразвијенији и најлепши град у оквиру Војне границе.
Широко отвара своје капије свим избеглицама из турске, не само србске народности
већ и грцима, цинцарима, македонцима, румунима, власима и јеврејима.
Земун ће одиграти незаменљиву улогу у Првом Србском Устанку (1804-1813).
Преко њега се допрема војна помоћ, одржавају сталне обавештајне размене и кординација, као и дипломатски контакти међу зараћеним странама. Тако ће већ априла 1804. бити одржани преговори на којима учествују београдски турци и србска делегација међу којима су Карађорђе, прота Матија Ненадовић и Петар Ичко, специјални представник у Порти, чија се кућа још увек аутентично чува у срцу Земуна.
( на слици: Афанасиј Иванович Шелоумов - ” Битка на Мишару”, 1806; Шелоумов је поред изврсног сликара био и неустрашиви ратник оба светска рата)
1873 Земун добија железничку пругу којом се повезује са читавом Европом,
Недуго затим, биће остварено и повезивање са самим Беогрдом.
У Земуну долази до муњевите индустријализације и модернизације опште инфраструктуре.
Отворен је велики број занатских и трговинских радњи, банке, фабрике, хотели, уређују се улице, обнавља се грађавински фонд и уводи осветљење.
На самом почетку XIX века (1901) Земун добија и своју прву термноелектрану.
После Првог Светског Рата Земун бива и коначно ослобођен од Србске Војске.
Недуго затим 1934 бива и административно припојен Београду.
Већ следеће године пуштен је у рад мост краља Александра на Сави, тако звани ”Земунски мост” што у многоме оплемењује динамику читавог подневља. Подижу се зграде Пољопривредно-шумарског факултета, Команда ваздухопловства, Официрски дом, филијала Хипотекарне банке, Народни дом краља Александра и Убошки дом краља Петра. 1938. Земун поседује 56 великих индустријских предузећа и преко осам хиљада повезаних радника.
У току Другог Светског Рата Земун ће претрпети тешку девастацију као и читав Београд. Великој патњи народа сведочи и оснивање највећег немачког логора смрти у тадашњој Србији и једног од највећих у Југоисточној Европи, управо на простору данашњег Земуна.
Кроз ”Логор Земун”, који је испрва био строго Јеврејски логор а потом преименован на Србе, прошло је око 90 000 до 100 000 душа,
од тога је убијено 6320 Јевреја и около 27 000 Срба од којих најмање 6500 жена и деце из свих крајева Србије.
Два дана након ослобађања Београда, Народно-ослободилачка војска Југославије и Црвена Армија ослободиле су и Земун.
Живоносни и непоколебљиви дух Земуна и његових поноситих Земунаца, доноси поновну обнову свега разрушеног и уништеног.
Земун постаје раскрсница привреде, индустрије и културе као и значајан просветни и научни центар.
1954. године поново улазу у административни састав Београда, иако Земунци за себе, увек са поносом кажу да нису Београђани, већ управо - Земунци.
Политичке промене у XVIII веку, као и печаћење границе на Дунаву и Сави, постављају Земун у улогу главног саобраћајног, трговачког
и дипломатског центра две велике империје онога времена - Османске и Аустријске, између Европског и Орјенталног света.
Из крила Србске Православне Цркве настају школе, образоване установе, певачка друштва, драмске секције, културна удружења и болнице.
У порти Николајевске Цркве већ 1745. бива оснивана ”Србска школа”.
У Карловцима је, ради поређења, прва србска школа новијег доба, основана 1726, а у Београду 1727.
1799. Горње-варошки Земунци упућују молбу Карловачком Митрополиту г. Стратимировићу за дозволу организације наставе и у Горњем Граду Земуна. Међу првим учитељима биће одабран и Михајло Владисављевић, један од родоначелника класицистичке поезије код нас и издавач дела Захарија Орфелина.
( гравира из дела ”Победоносни тријумф или торжество о пресветлом воскресенији Христовом”, Михајло Владисављевић; Будим 1801 )
Поред Богородичиног Храма зида се и нова школска зграда (1822), архитектонски највећи објекат у тадашњем граду, која ће 1909 године бити преиначена у велелепно здање у стилу нео-романтизма и постати ”Српски Дом”, особени спомен културе данашњег Земуна.
1840. године при Српској школи биће основана и прва Женска основна Школа, док ће прва учитељица те школе бити Земунка - Катарина Браћевачки прослављени песник, добитница више награда за своја дела и кориспондент свих значајних србских новина тога доба( на слици: Наставници Више женске школе у Београду 1863; Виша женска школа је припремала и наставни кадар за основне школе целе Србије, док је Србска Православна Црква играла одлучујућу улогу у образовању наших жена, мајки и девојака)
1858. године при Главној школи оснива се ”Мала реалка” а недуго затим и ”Велика реалка” (1879), које данас чине импозантну Земунску Гимназију.
Ту ће предавати Сава Мркаљ ( реформатор азбуке, зачетник фонолошког систем језика, писац ”Сала дебелога јер”, и творац правила ”Пиши као што говориш”). Од познатијих ученика тога доба биће и чувени Бранко Радичевић ( поред Змаја и Лазе Костића најзначајнији песник србског романтизма, више од 100-ак композиција написано је само на стихове његових песама, а ”Певам дању, певам ноћу” Здравка Чолића је обрада управо Бранкове поезије). Здање Земунске Гимназије, нео-ренесанснога стила, увршћено је 1997. године у национално добро од изузетне културне важности.
Иницијативом проте Јефтимија Ивановића оснива се ”Србски црквено-школски фонд” за финансирање школа и учитеља.
Из средстава овог фонда биће реализована изградња новог школског здања 1822. године, као и здање Библиотеке Славено-Сербске
која је данас позната као Земунска Градска библиотека - ”Свети Сава”.
У склопу културног развитка града а под патронатом Србске црквене певачке задруге (1866) оснивају се и два земунска певачка друштва:
Друштво србских занатлија у Доњој вароши 1890. и Друштво србских ратара у Горњој вароши 1895.
( на слици: Тамбурашко друштво ”Граничар” из Земуна, 1900 г. )
Европске Револуције 1848-1849 године, које су у историографији познате и као ”Пролеће Нација”, доносе Земуну несвакидашњу динамику.
После Мајске Скупштине 1848 и избијања ужасавајућег сукоба између мађарских револуционара и србског живља, наш народ је још једном поново морао да се бори са голи живот и опстанак. Након скоро тоталне деструкције Новог Сада, када је у бомбардовању убијено скоро 70% становништва и уништено више од 80% градске структуре, остатак преживелог људства сели се у Земун. У Земун бива премештена, привремено, и Србска народна влада као и Патријаршија тадашњег патријарха Јосифа Рајичића. И поред крајње безнадежне ситуације, Срби као и увек показују да су најбољи онда када их нико више и не сматра живима. Већ следеће године, у одлучујућим биткама, а понајвише захваљујући великом руском војном контигенту, као помоћ Аустријској царевини у смиравању мађарског дивљања, Србска војска односи своју коначну победу. За иронију Аустрија ће помоћ Русије проневерити већ после 4 године у предстојећем Кримском рату. Ова борба и спашавање царевине од стране Срба бива крунисана царским декретом, враћањем старих привилегија и оснивањем ”Војводства Србија”, орегинални назив данашње Војводине.
( на слици: Павле Симић - ”Мајска Скупштина” у Сремским Карловцима 1848 г. на којој је проглашено Војводство Србија )
Земун је одиграо несвакидашње важну улогу у општој културолошкој баштини нашег народа и очувању његовог предања.
Иницијативом Вука Стефановића Караџића, са почетка XIX века бивају прикупљени обимни материјаи духовног, епског и лирског народног наслеђа.
У том марљивом сабирању и брижном чувању од заборава, значајни су били земунски учитељи Лазар Маријановић, Василије Јовановић и Димитрије Чобић, земунски свештеници, поп Коста, Лазар Андрејевић, Филип Петровић, Лазар Савић и Аврам Живковић као и други.
Међу најзначајнијима ипак биле су две жене, слепа Живана и слепа Јелисавета, Земунске гусларке, од којих је Вук прикупио преко 100 лирских и преко 60 епских песама и митова. У научној литератури сматрају се за најзначајније изворе Караџићевих зборника.
( на слици: ”Отац, син и гусле” са почетка XX. века )
Политичке промене у XVIII веку, као и печаћење границе на Дунаву и Сави, постављају Земун у улогу главног саобраћајног, трговачког
и дипломатског центра две велике империје онога времена - Османске и Аустријске, између Европског и Орјенталног света.
Из крила Србске Православне Цркве настају школе, образоване установе, певачка друштва, драмске секције, културна удружења и болнице.
У порти Николајевске Цркве већ 1745. бива оснивана ”Србска школа”.
У Карловцима је, ради поређења, прва србска школа новијег доба, основана 1726, а у Београду 1727.
1799. Горње-варошки Земунци упућују молбу Карловачком Митрополиту г. Стратимировићу за дозволу организације наставе и у Горњем Граду Земуна. Међу првим учитељима биће одабран и Михајло Владисављевић, један од родоначелника класицистичке поезије код нас и издавач дела Захарија Орфелина.
( гравира из дела ”Победоносни тријумф или торжество о пресветлом воскресенији Христовом”, Михајло Владисављевић; Будим 1801 )
Поред Богородичиног Храма зида се и нова школска зграда (1822), архитектонски највећи објекат у тадашњем граду, која ће 1909 године бити преиначена у велелепно здање у стилу нео-романтизма и постати ”Српски Дом”, особени спомен културе данашњег Земуна.
1840. године при Српској школи биће основана и прва Женска основна Школа, док ће прва учитељица те школе бити Земунка - Катарина Браћевачки прослављени песник, добитница више награда за своја дела и кориспондент свих значајних србских новина тога доба( на слици: Наставници Више женске школе у Београду 1863; Виша женска школа је припремала и наставни кадар за основне школе целе Србије, док је Србска Православна Црква играла одлучујућу улогу у образовању наших жена, мајки и девојака)
1858. године при Главној школи оснива се ”Мала реалка” а недуго затим и ”Велика реалка” (1879), које данас чине импозантну Земунску Гимназију.
Ту ће предавати Сава Мркаљ ( реформатор азбуке, зачетник фонолошког систем језика, писац ”Сала дебелога јер”, и творац правила ”Пиши као што говориш”). Од познатијих ученика тога доба биће и чувени Бранко Радичевић ( поред Змаја и Лазе Костића најзначајнији песник србског романтизма, више од 100-ак композиција написано је само на стихове његових песама, а ”Певам дању, певам ноћу” Здравка Чолића је обрада управо Бранкове поезије). Здање Земунске Гимназије, нео-ренесанснога стила, увршћено је 1997. године у национално добро од изузетне културне важности.
Иницијативом проте Јефтимија Ивановића оснива се ”Србски црквено-школски фонд” за финансирање школа и учитеља.
Из средстава овог фонда биће реализована изградња новог школског здања 1822. године, као и здање Библиотеке Славено-Сербске
која је данас позната као Земунска Градска библиотека - ”Свети Сава”.
У склопу културног развитка града а под патронатом Србске црквене певачке задруге (1866) оснивају се и два земунска певачка друштва:
Друштво србских занатлија у Доњој вароши 1890. и Друштво србских ратара у Горњој вароши 1895.
( на слици: Тамбурашко друштво ”Граничар” из Земуна, 1900 г. )
Европске Револуције 1848-1849 године, које су у историографији познате и као ”Пролеће Нација”, доносе Земуну несвакидашњу динамику.
После Мајске Скупштине 1848 и избијања ужасавајућег сукоба између мађарских револуционара и србског живља, наш народ је још једном поново морао да се бори са голи живот и опстанак. Након скоро тоталне деструкције Новог Сада, када је у бомбардовању убијено скоро 70% становништва и уништено више од 80% градске структуре, остатак преживелог људства сели се у Земун. У Земун бива премештена, привремено, и Србска народна влада као и Патријаршија тадашњег патријарха Јосифа Рајичића. И поред крајње безнадежне ситуације, Срби као и увек показују да су најбољи онда када их нико више и не сматра живима. Већ следеће године, у одлучујућим биткама, а понајвише захваљујући великом руском војном контигенту, као помоћ Аустријској царевини у смиравању мађарског дивљања, Србска војска односи своју коначну победу. За иронију Аустрија ће помоћ Русије проневерити већ после 4 године у предстојећем Кримском рату. Ова борба и спашавање царевине од стране Срба бива крунисана царским декретом, враћањем старих привилегија и оснивањем ”Војводства Србија”, орегинални назив данашње Војводине.
( на слици: Павле Симић - ”Мајска Скупштина” у Сремским Карловцима 1848 г. на којој је проглашено Војводство Србија )
Земун је одиграо несвакидашње важну улогу у општој културолошкој баштини нашег народа и очувању његовог предања.
Иницијативом Вука Стефановића Караџића, са почетка XIX века бивају прикупљени обимни материјаи духовног, епског и лирског народног наслеђа.
У том марљивом сабирању и брижном чувању од заборава, значајни су били земунски учитељи Лазар Маријановић, Василије Јовановић и Димитрије Чобић, земунски свештеници, поп Коста, Лазар Андрејевић, Филип Петровић, Лазар Савић и Аврам Живковић као и други.
Међу најзначајнијима ипак биле су две жене, слепа Живана и слепа Јелисавета, Земунске гусларке, од којих је Вук прикупио преко 100 лирских и преко 60 епских песама и митова. У научној литератури сматрају се за најзначајније изворе Караџићевих зборника.
( на слици: ”Отац, син и гусле” са почетка XX. века )
Политичке промене у XVIII веку, као и печаћење границе на Дунаву и Сави, постављају Земун у улогу главног саобраћајног, трговачког
и дипломатског центра две велике империје онога времена - Османске и Аустријске, између Европског и Орјенталног света.
Из крила Србске Православне Цркве настају школе, образоване установе, певачка друштва, драмске секције, културна удружења и болнице.
У порти Николајевске Цркве већ 1745. бива оснивана ”Србска школа”.
У Карловцима је, ради поређења, прва србска школа новијег доба, основана 1726, а у Београду 1727.
1799. Горње-варошки Земунци упућују молбу Карловачком Митрополиту г. Стратимировићу за дозволу организације наставе и у Горњем Граду Земуна. Међу првим учитељима биће одабран и Михајло Владисављевић, један од родоначелника класицистичке поезије код нас и издавач дела Захарија Орфелина.
( гравира из дела ”Победоносни тријумф или торжество о пресветлом воскресенији Христовом”, Михајло Владисављевић; Будим 1801 )
Поред Богородичиног Храма зида се и нова школска зграда (1822), архитектонски највећи објекат у тадашњем граду, која ће 1909 године бити преиначена у велелепно здање у стилу нео-романтизма и постати ”Српски Дом”, особени спомен културе данашњег Земуна.
1840. године при Српској школи биће основана и прва Женска основна Школа, док ће прва учитељица те школе бити Земунка - Катарина Браћевачки прослављени песник, добитница више награда за своја дела и кориспондент свих значајних србских новина тога доба( на слици: Наставници Више женске школе у Београду 1863; Виша женска школа је припремала и наставни кадар за основне школе целе Србије, док је Србска Православна Црква играла одлучујућу улогу у образовању наших жена, мајки и девојака)
1858. године при Главној школи оснива се ”Мала реалка” а недуго затим и ”Велика реалка” (1879), које данас чине импозантну Земунску Гимназију.
Ту ће предавати Сава Мркаљ ( реформатор азбуке, зачетник фонолошког систем језика, писац ”Сала дебелога јер”, и творац правила ”Пиши као што говориш”). Од познатијих ученика тога доба биће и чувени Бранко Радичевић ( поред Змаја и Лазе Костића најзначајнији песник србског романтизма, више од 100-ак композиција написано је само на стихове његових песама, а ”Певам дању, певам ноћу” Здравка Чолића је обрада управо Бранкове поезије). Здање Земунске Гимназије, нео-ренесанснога стила, увршћено је 1997. године у национално добро од изузетне културне важности.
Иницијативом проте Јефтимија Ивановића оснива се ”Србски црквено-школски фонд” за финансирање школа и учитеља.
Из средстава овог фонда биће реализована изградња новог школског здања 1822. године, као и здање Библиотеке Славено-Сербске
која је данас позната као Земунска Градска библиотека - ”Свети Сава”.
У склопу културног развитка града а под патронатом Србске црквене певачке задруге (1866) оснивају се и два земунска певачка друштва:
Друштво србских занатлија у Доњој вароши 1890. и Друштво србских ратара у Горњој вароши 1895.
( на слици: Тамбурашко друштво ”Граничар” из Земуна, 1900 г. )
Европске Револуције 1848-1849 године, које су у историографији познате и као ”Пролеће Нација”, доносе Земуну несвакидашњу динамику.
После Мајске Скупштине 1848 и избијања ужасавајућег сукоба између мађарских револуционара и србског живља, наш народ је још једном поново морао да се бори са голи живот и опстанак. Након скоро тоталне деструкције Новог Сада, када је у бомбардовању убијено скоро 70% становништва и уништено више од 80% градске структуре, остатак преживелог људства сели се у Земун. У Земун бива премештена, привремено, и Србска народна влада као и Патријаршија тадашњег патријарха Јосифа Рајичића. И поред крајње безнадежне ситуације, Срби као и увек показују да су најбољи онда када их нико више и не сматра живима. Већ следеће године, у одлучујућим биткама, а понајвише захваљујући великом руском војном контигенту, као помоћ Аустријској царевини у смиравању мађарског дивљања, Србска војска односи своју коначну победу. За иронију Аустрија ће помоћ Русије проневерити већ после 4 године у предстојећем Кримском рату. Ова борба и спашавање царевине од стране Срба бива крунисана царским декретом, враћањем старих привилегија и оснивањем ”Војводства Србија”, орегинални назив данашње Војводине.
( на слици: Павле Симић - ”Мајска Скупштина” у Сремским Карловцима 1848 г. на којој је проглашено Војводство Србија )
Земун је одиграо несвакидашње важну улогу у општој културолошкој баштини нашег народа и очувању његовог предања.
Иницијативом Вука Стефановића Караџића, са почетка XIX века бивају прикупљени обимни материјаи духовног, епског и лирског народног наслеђа.
У том марљивом сабирању и брижном чувању од заборава, значајни су били земунски учитељи Лазар Маријановић, Василије Јовановић и Димитрије Чобић, земунски свештеници, поп Коста, Лазар Андрејевић, Филип Петровић, Лазар Савић и Аврам Живковић као и други.
Међу најзначајнијима ипак биле су две жене, слепа Живана и слепа Јелисавета, Земунске гусларке, од којих је Вук прикупио преко 100 лирских и преко 60 епских песама и митова. У научној литератури сматрају се за најзначајније изворе Караџићевих зборника.
( на слици: ”Отац, син и гусле” са почетка XX. века )
Политичке промене у XVIII веку, као и печаћење границе на Дунаву и Сави, постављају Земун у улогу главног саобраћајног, трговачког
и дипломатског центра две велике империје онога времена - Османске и Аустријске, између Европског и Орјенталног света.
Из крила Србске Православне Цркве настају школе, образоване установе, певачка друштва, драмске секције, културна удружења и болнице.
У порти Николајевске Цркве већ 1745. бива оснивана ”Србска школа”.
У Карловцима је, ради поређења, прва србска школа новијег доба, основана 1726, а у Београду 1727.
1799. Горње-варошки Земунци упућују молбу Карловачком Митрополиту г. Стратимировићу за дозволу организације наставе и у Горњем Граду Земуна. Међу првим учитељима биће одабран и Михајло Владисављевић, један од родоначелника класицистичке поезије код нас и издавач дела Захарија Орфелина.
( гравира из дела ”Победоносни тријумф или торжество о пресветлом воскресенији Христовом”, Михајло Владисављевић; Будим 1801 )
Поред Богородичиног Храма зида се и нова школска зграда (1822), архитектонски највећи објекат у тадашњем граду, која ће 1909 године бити преиначена у велелепно здање у стилу нео-романтизма и постати ”Српски Дом”, особени спомен културе данашњег Земуна.
1840. године при Српској школи биће основана и прва Женска основна Школа, док ће прва учитељица те школе бити Земунка - Катарина Браћевачки прослављени песник, добитница више награда за своја дела и кориспондент свих значајних србских новина тога доба( на слици: Наставници Више женске школе у Београду 1863; Виша женска школа је припремала и наставни кадар за основне школе целе Србије, док је Србска Православна Црква играла одлучујућу улогу у образовању наших жена, мајки и девојака)
1858. године при Главној школи оснива се ”Мала реалка” а недуго затим и ”Велика реалка” (1879), које данас чине импозантну Земунску Гимназију.
Ту ће предавати Сава Мркаљ ( реформатор азбуке, зачетник фонолошког систем језика, писац ”Сала дебелога јер”, и творац правила ”Пиши као што говориш”). Од познатијих ученика тога доба биће и чувени Бранко Радичевић ( поред Змаја и Лазе Костића најзначајнији песник србског романтизма, више од 100-ак композиција написано је само на стихове његових песама, а ”Певам дању, певам ноћу” Здравка Чолића је обрада управо Бранкове поезије). Здање Земунске Гимназије, нео-ренесанснога стила, увршћено је 1997. године у национално добро од изузетне културне важности.
Иницијативом проте Јефтимија Ивановића оснива се ”Србски црквено-школски фонд” за финансирање школа и учитеља.
Из средстава овог фонда биће реализована изградња новог школског здања 1822. године, као и здање Библиотеке Славено-Сербске
која је данас позната као Земунска Градска библиотека - ”Свети Сава”.
У склопу културног развитка града а под патронатом Србске црквене певачке задруге (1866) оснивају се и два земунска певачка друштва:
Друштво србских занатлија у Доњој вароши 1890. и Друштво србских ратара у Горњој вароши 1895.
( на слици: Тамбурашко друштво ”Граничар” из Земуна, 1900 г. )
Европске Револуције 1848-1849 године, које су у историографији познате и као ”Пролеће Нација”, доносе Земуну несвакидашњу динамику.
После Мајске Скупштине 1848 и избијања ужасавајућег сукоба између мађарских револуционара и србског живља, наш народ је још једном поново морао да се бори са голи живот и опстанак. Након скоро тоталне деструкције Новог Сада, када је у бомбардовању убијено скоро 70% становништва и уништено више од 80% градске структуре, остатак преживелог људства сели се у Земун. У Земун бива премештена, привремено, и Србска народна влада као и Патријаршија тадашњег патријарха Јосифа Рајичића. И поред крајње безнадежне ситуације, Срби као и увек показују да су најбољи онда када их нико више и не сматра живима. Већ следеће године, у одлучујућим биткама, а понајвише захваљујући великом руском војном контигенту, као помоћ Аустријској царевини у смиравању мађарског дивљања, Србска војска односи своју коначну победу. За иронију Аустрија ће помоћ Русије проневерити већ после 4 године у предстојећем Кримском рату. Ова борба и спашавање царевине од стране Срба бива крунисана царским декретом, враћањем старих привилегија и оснивањем ”Војводства Србија”, орегинални назив данашње Војводине.
( на слици: Павле Симић - ”Мајска Скупштина” у Сремским Карловцима 1848 г. на којој је проглашено Војводство Србија )
Земун је одиграо несвакидашње важну улогу у општој културолошкој баштини нашег народа и очувању његовог предања.
Иницијативом Вука Стефановића Караџића, са почетка XIX века бивају прикупљени обимни материјаи духовног, епског и лирског народног наслеђа.
У том марљивом сабирању и брижном чувању од заборава, значајни су били земунски учитељи Лазар Маријановић, Василије Јовановић и Димитрије Чобић, земунски свештеници, поп Коста, Лазар Андрејевић, Филип Петровић, Лазар Савић и Аврам Живковић као и други.
Међу најзначајнијима ипак биле су две жене, слепа Живана и слепа Јелисавета, Земунске гусларке, од којих је Вук прикупио преко 100 лирских и преко 60 епских песама и митова. У научној литератури сматрају се за најзначајније изворе Караџићевих зборника.
( на слици: ”Отац, син и гусле” са почетка XX. века )
Одмах по оснивању Горњега Града, Земунци већ 1794. године подносе званичан захтев Царским властима за зидање свога Храма
( исте године када је са радом почела и знаменита Карловачка Богословија ).
И пре било каквих одобрења било је изабрано најбоље место и на њему воздвигнут Часни Крст, као знамење већ запечаћене намере.
Пролазе године а званичне власти константно одбијају постојане предлоге Горње-земунаца и поред честих уздарја које су биле слане Бечу.
Прилика се, међутим, указује током посете цара Фрање Јосифа I Земуну, када он ову молбу неопозиво одобрава 1817. године. Како не би дошло до даљих затезања и кочења у државној администрацији Беча, Земунци одмах уређују Храм у суседној школској згради, а већ следеће 1818. године почиње Богослужење и вођење матичних парохијских књига. Ипак, проћи ће још 14 година упорног заузимања да би се од надлежне карловачке управе - Конзисторије, коначно добила и грађавинска дозвола за радове.
Градња започиње 1839. и траје наредне три године, до 1842. Пројектно решење обезбеђује војни архитекта Карло Коски а за извођача ће бити изабран чувени Јозеф Фелбер, који ће између осталог радити и зграду Магистрата у Земуну ( данашња општина Земун ) као и цркву Светог Рока у земунском парку. Свето-Тројичина Црква ће бити изграђена у барокно-класицистичком стилу који је био широко распрострањен у то доба у Европи. Свакако, највреднији изданци овога стила, на нашем простору, су Саборни Храм Светога Михајла у Београду као и Саборна Црква Светога Ђорђа у Новом Саду.
Опремање и осликавање храма је текло сходно судбинским моментима и односима у царству те бурне епохе. Горње-земунци, међутим, нису никако хтели да заостају у стилу, раскоши и квалитету за осталим деловима нашега града. Тако је одабир мајстора увек било питање префињеног укуса свештенослужитеља, црквеног одбора и брижних парохијана, са жељом да се буде у току најбољем уметничком изражају и домету.
За велелепни иконостас биће одабран карловачки мајстор Гаврило Нинковић који га комплетира за уговор од 3.600 флорина.
(Царски Гулден или Флорин, касније форинта, је имао вредност од примерно данашњих 23,5 евра)
Након три године, земунски сликар Јосип Дражански одрађује и завршну позлату иконостаса у целости.
Исте те године биће готов и монументални Богородичин трон под вођством панчевачког мајстора Фрање Зимања за уговорених 330 флорина.
1856. године са сликаром Живком Петровићем, рођеним земунцем, одређено је осликавање целокупног Храма и постављеног иконостаса,
а уговор је назначен на 7.300 флорина. Занимљиво је да је Живко као познати академски сликар, али и син легендарног Јована Петровића Ковача
( главног мајстор-ливничара устаничких топова, ковача Карађорђеве вождове сабље и гвозденог грба кнежевине Србије) лично издејствовао код патријарха Јосифа Рајачића за благослов осликавања Цркве Свете Тројице.
Испоставиће се да ће Земунски Храм бити и његово задње велико дело.
Посебна лепота живописа Свете Тројице представља његова родољубива нота. Срби живе на свом вековном тлу, али тренутно под туђом руком и у сталном морању да би остварили своја основна права и нормалан живот. Међутим, што су околности бивале теже, толико је и унутрашња љубав к праведности и свом племенитом наслеђу, бивала светлија и јача. Зато су Цркве одисале личностима и моментима надахнућа, из наше пребогате историје. Тако у Храму Свете Тројице на иконостасу налазимо икону Светога Саве одмах до Богородичине иконе и у рангу Светог Јована Крститеља, (израз великог поштовања према светитељу ) као и композицију ”Свети Никола враћа вид Стефану Дечанском” међу опсежном збирком од 33 иконе најважнијих Јевањђељских образа. На живопису су представљени Свети Максим Ђорђе Бранковић ( унук Ђурђа Бранковића и праунук Светога Лазара ), Св. Стефан Лазаревић, Св. Цар Урош, Св. Кнез Лазар, Св. Симеон Мироточиви, Св. Деспот Јован, Свети Краљ Милутин и Св. Стефан Штиљановић заједно са многобројним другим великим светитељима православља.
Посебну важност, за сведочанство историјске епохе, представља и монументална икона Богородице са Христом са метафизичким симболима.
Ова икона je за свој праобраз имала чувену Владимирску икону Божије Матере ( по предању једне од три иконе насликане руком Св. апостола и јеванђелиста Луке, док се његова друга Богородица ”Филермоса” и данас чува на Цетињском манастиру у Црној Гори ).
У XVIII веку међу Србима је била веома поштована Богородица Винчанска која је донешена са почетка века (1727) из Кијевско-печерске Лавре.
Због честих турских харања бива склоњена у манастир Бездин ( Србски манастир у данашњој Румунији изграђен на имању Ане Јакшић, баке Ивана Великог Грозног ), те је у том периоду било израђено неколико образа Богородице Винчанске које ће пребивати у Србији. Икону Храму поклања Панајот Богдановић и жена му Катарина a насликао ју је јереј Петар Арсенијевић 1786 године. Интересантан податак, који сведочи о Србској самосвести и непокоривом инату, јесте и то да се на левој страни у свим црквама и катедралама Хазбуршке монархије налазио императорски трон, директно прекопута Владичанског трона, у коме је требало да началствује Цар приликом својих посета. Међутим, Срби којима је једино Небо истинити властодржац - заповедник, на то место постављају Богородичин трон “јер је Царица Небесна важнија, него цар земаљски”.
О изузетној брижности Земунских парохијана за своју Цркву сведочи и јединствена колекција целивајућих икона за све веће црквене празнике у години. Њих је по симболичном броју - 33, са још једном славском иконом Храма - ”Силазак Светога Духа на Апостоле”, и сваку од њих, понаособ, даривала је једна од земунских породица, остављајући своје презиме у сећање својим потомцима.
Након 90 година богате историје Храма биће извршена генерална реконструкциа зидног сликарства, иконостаса и самог објекта - 1938.
Поново се бирају најбољи материјали и најбољи мајстори. Тако ће нови живопис радити знаменити сликар Андреј Биценко, коме ће између осталих бити поверена осликавања Цркве Ружице на Калемегдану, Вазнесенске Цркве у Београду, Спомен-цркве на врху Ртња као и многих других значајних Храмова у Србији и Америци. Биценко ће у Светој-Тројици овековечити своје четири импозантне композиције: Господ са децом, Млади Христос у храму, Милостиви Самарјанин и Христос са женом на бунару. Поред ових дела Биценко ће по поруџбини Задруге земунских орача и Задруге земунских баштована насликати још два живописа, у својству њихових прилога - Светог Атанасија Великог и Светог Јована Дамаскина.
2000 године биће прослављен глобални Хришћански јубилеј.
Ради достојанственог дочека великог празника бивају предузете обимне мере на обнови Храма, уметничких вредности и свих пратећих објеката. На иницијативу проте-ставрофора Милана Сузића а прилозима парохијана, биће сазидан нови парохијски дом, капела за паљење свећа и уређена најлепша црквена порта у Земуну. Поред осталог, Иконописној радионици ”Марковић-Тодорић” биће поверена рестаурација, заштита и позлата знамените Богородице са трона као и један значајан део богослужбених предмета и икона. Радионица Слободана Кузмановића одрадиће дубинско чишћење црквених сасуда електролизом. Породична књиговезачка радионица ”Паштрмац” обновиће повезе старих богослужбених књига из XVIII и XIX века. Породица Николајевић ће Цркви даривати три велелепна мозаика: Свете Петке, Богомајке са Младенцем и Свете Тројице. А сликарка минијатура Јелена Јашовић уприличиће и ново празнично Јеванђеље. Вредно је поменути да се у Храму чува и најстарија штампана књига у Београду, знаменито ”Београдско Јеванђеље” из 1552.
Поред свега овога, од 1990. године на иницијативу тадашњег проте Јована Кошовића, парохијани Свето-Тројичине Цркве зидају Цркву Нове Лазарице, на имању које прилаже Институт за кукуруз ”Земун Поље”. Цркву ће пројектовати чувени архитекта Бранко Пешић ( главни неимар Храма Светог Саве и многих других значајних објеката државе ), док ће је осликати атеље Матије Милића по мотивима фресака са Хиландара, Грачанице и Пећке Патријаршије. Тако ће Лазарица постати и прва преко-Савска Црква у архиепископији Београдско-карловачкој која је саграђена
још од оне давне - 1842 године.
Одмах по оснивању Горњега Града, Земунци већ 1794. године подносе званичан захтев Царским властима за зидање свога Храма
( исте године када је са радом почела и знаменита Карловачка Богословија ).
И пре било каквих одобрења било је изабрано најбоље место и на њему воздвигнут Часни Крст, као знамење већ запечаћене намере.
Пролазе године а званичне власти константно одбијају постојане предлоге Горње-земунаца и поред честих уздарја које су биле слане Бечу.
Прилика се, међутим, указује током посете цара Фрање Јосифа I Земуну, када он ову молбу неопозиво одобрава 1817. године. Како не би дошло до даљих затезања и кочења у државној администрацији Беча, Земунци одмах уређују Храм у суседној школској згради, а већ следеће 1818. године почиње Богослужење и вођење матичних парохијских књига. Ипак, проћи ће још 14 година упорног заузимања да би се од надлежне карловачке управе - Конзисторије, коначно добила и грађавинска дозвола за радове.
Градња започиње 1839. и траје наредне три године, до 1842. Пројектно решење обезбеђује војни архитекта Карло Коски а за извођача ће бити изабран чувени Јозеф Фелбер, који ће између осталог радити и зграду Магистрата у Земуну ( данашња општина Земун ) као и цркву Светог Рока у земунском парку. Свето-Тројичина Црква ће бити изграђена у барокно-класицистичком стилу који је био широко распрострањен у то доба у Европи. Свакако, највреднији изданци овога стила, на нашем простору, су Саборни Храм Светога Михајла у Београду као и Саборна Црква Светога Ђорђа у Новом Саду.
Опремање и осликавање храма је текло сходно судбинским моментима и односима у царству те бурне епохе. Горње-земунци, међутим, нису никако хтели да заостају у стилу, раскоши и квалитету за осталим деловима нашега града. Тако је одабир мајстора увек било питање префињеног укуса свештенослужитеља, црквеног одбора и брижних парохијана, са жељом да се буде у току најбољем уметничком изражају и домету.
За велелепни иконостас биће одабран карловачки мајстор Гаврило Нинковић који га комплетира за уговор од 3.600 флорина.
(Царски Гулден или Флорин, касније форинта, је имао вредност од примерно данашњих 23,5 евра)
Након три године, земунски сликар Јосип Дражански одрађује и завршну позлату иконостаса у целости.
Исте те године биће готов и монументални Богородичин трон под вођством панчевачког мајстора Фрање Зимања за уговорених 330 флорина.
1856. године са сликаром Живком Петровићем, рођеним земунцем, одређено је осликавање целокупног Храма и постављеног иконостаса,
а уговор је назначен на 7.300 флорина. Занимљиво је да је Живко као познати академски сликар, али и син легендарног Јована Петровића Ковача
( главног мајстор-ливничара устаничких топова, ковача Карађорђеве вождове сабље и гвозденог грба кнежевине Србије) лично издејствовао код патријарха Јосифа Рајачића за благослов осликавања Цркве Свете Тројице.
Испоставиће се да ће Земунски Храм бити и његово задње велико дело.
Посебна лепота живописа Свете Тројице представља његова родољубива нота. Срби живе на свом вековном тлу, али тренутно под туђом руком и у сталном морању да би остварили своја основна права и нормалан живот. Међутим, што су околности бивале теже, толико је и унутрашња љубав к праведности и свом племенитом наслеђу, бивала светлија и јача. Зато су Цркве одисале личностима и моментима надахнућа, из наше пребогате историје. Тако у Храму Свете Тројице на иконостасу налазимо икону Светога Саве одмах до Богородичине иконе и у рангу Светог Јована Крститеља, (израз великог поштовања према светитељу ) као и композицију ”Свети Никола враћа вид Стефану Дечанском” међу опсежном збирком од 33 иконе најважнијих Јевањђељских образа. На живопису су представљени Свети Максим Ђорђе Бранковић ( унук Ђурђа Бранковића и праунук Светога Лазара ), Св. Стефан Лазаревић, Св. Цар Урош, Св. Кнез Лазар, Св. Симеон Мироточиви, Св. Деспот Јован, Свети Краљ Милутин и Св. Стефан Штиљановић заједно са многобројним другим великим светитељима православља.
Посебну важност, за сведочанство историјске епохе, представља и монументална икона Богородице са Христом са метафизичким симболима.
Ова икона je за свој праобраз имала чувену Владимирску икону Божије Матере ( по предању једне од три иконе насликане руком Св. апостола и јеванђелиста Луке, док се његова друга Богородица ”Филермоса” и данас чува на Цетињском манастиру у Црној Гори ).
У XVIII веку међу Србима је била веома поштована Богородица Винчанска која је донешена са почетка века (1727) из Кијевско-печерске Лавре.
Због честих турских харања бива склоњена у манастир Бездин ( Србски манастир у данашњој Румунији изграђен на имању Ане Јакшић, баке Ивана Великог Грозног ), те је у том периоду било израђено неколико образа Богородице Винчанске које ће пребивати у Србији. Икону Храму поклања Панајот Богдановић и жена му Катарина a насликао ју је јереј Петар Арсенијевић 1786 године. Интересантан податак, који сведочи о Србској самосвести и непокоривом инату, јесте и то да се на левој страни у свим црквама и катедралама Хазбуршке монархије налазио императорски трон, директно прекопута Владичанског трона, у коме је требало да началствује Цар приликом својих посета. Међутим, Срби којима је једино Небо истинити властодржац - заповедник, на то место постављају Богородичин трон “јер је Царица Небесна важнија, него цар земаљски”.
О изузетној брижности Земунских парохијана за своју Цркву сведочи и јединствена колекција целивајућих икона за све веће црквене празнике у години. Њих је по симболичном броју - 33, са још једном славском иконом Храма - ”Силазак Светога Духа на Апостоле”, и сваку од њих, понаособ, даривала је једна од земунских породица, остављајући своје презиме у сећање својим потомцима.
Након 90 година богате историје Храма биће извршена генерална реконструкциа зидног сликарства, иконостаса и самог објекта - 1938.
Поново се бирају најбољи материјали и најбољи мајстори. Тако ће нови живопис радити знаменити сликар Андреј Биценко, коме ће између осталих бити поверена осликавања Цркве Ружице на Калемегдану, Вазнесенске Цркве у Београду, Спомен-цркве на врху Ртња као и многих других значајних Храмова у Србији и Америци. Биценко ће у Светој-Тројици овековечити своје четири импозантне композиције: Господ са децом, Млади Христос у храму, Милостиви Самарјанин и Христос са женом на бунару. Поред ових дела Биценко ће по поруџбини Задруге земунских орача и Задруге земунских баштована насликати још два живописа, у својству њихових прилога - Светог Атанасија Великог и Светог Јована Дамаскина.
2000 године биће прослављен глобални Хришћански јубилеј.
Ради достојанственог дочека великог празника бивају предузете обимне мере на обнови Храма, уметничких вредности и свих пратећих објеката. На иницијативу проте-ставрофора Милана Сузића а прилозима парохијана, биће сазидан нови парохијски дом, капела за паљење свећа и уређена најлепша црквена порта у Земуну. Поред осталог, Иконописној радионици ”Марковић-Тодорић” биће поверена рестаурација, заштита и позлата знамените Богородице са трона као и један значајан део богослужбених предмета и икона. Радионица Слободана Кузмановића одрадиће дубинско чишћење црквених сасуда електролизом. Породична књиговезачка радионица ”Паштрмац” обновиће повезе старих богослужбених књига из XVIII и XIX века. Породица Николајевић ће Цркви даривати три велелепна мозаика: Свете Петке, Богомајке са Младенцем и Свете Тројице. А сликарка минијатура Јелена Јашовић уприличиће и ново празнично Јеванђеље. Вредно је поменути да се у Храму чува и најстарија штампана књига у Београду, знаменито ”Београдско Јеванђеље” из 1552.
Поред свега овога, од 1990. године на иницијативу тадашњег проте Јована Кошовића, парохијани Свето-Тројичине Цркве зидају Цркву Нове Лазарице, на имању које прилаже Институт за кукуруз ”Земун Поље”. Цркву ће пројектовати чувени архитекта Бранко Пешић ( главни неимар Храма Светог Саве и многих других значајних објеката државе ), док ће је осликати атеље Матије Милића по мотивима фресака са Хиландара, Грачанице и Пећке Патријаршије. Тако ће Лазарица постати и прва преко-Савска Црква у архиепископији Београдско-карловачкој која је саграђена
још од оне давне - 1842 године.
Одмах по оснивању Горњега Града, Земунци већ 1794. године подносе званичан захтев Царским властима за зидање свога Храма
( исте године када је са радом почела и знаменита Карловачка Богословија ).
И пре било каквих одобрења било је изабрано најбоље место и на њему воздвигнут Часни Крст, као знамење већ запечаћене намере.
Пролазе године а званичне власти константно одбијају постојане предлоге Горње-земунаца и поред честих уздарја које су биле слане Бечу.
Прилика се, међутим, указује током посете цара Фрање Јосифа I Земуну, када он ову молбу неопозиво одобрава 1817. године. Како не би дошло до даљих затезања и кочења у државној администрацији Беча, Земунци одмах уређују Храм у суседној школској згради, а већ следеће 1818. године почиње Богослужење и вођење матичних парохијских књига. Ипак, проћи ће још 14 година упорног заузимања да би се од надлежне карловачке управе - Конзисторије, коначно добила и грађавинска дозвола за радове.
Градња започиње 1839. и траје наредне три године, до 1842. Пројектно решење обезбеђује војни архитекта Карло Коски а за извођача ће бити изабран чувени Јозеф Фелбер, који ће између осталог радити и зграду Магистрата у Земуну ( данашња општина Земун ) као и цркву Светог Рока у земунском парку. Свето-Тројичина Црква ће бити изграђена у барокно-класицистичком стилу који је био широко распрострањен у то доба у Европи. Свакако, највреднији изданци овога стила, на нашем простору, су Саборни Храм Светога Михајла у Београду као и Саборна Црква Светога Ђорђа у Новом Саду.
Опремање и осликавање храма је текло сходно судбинским моментима и односима у царству те бурне епохе. Горње-земунци, међутим, нису никако хтели да заостају у стилу, раскоши и квалитету за осталим деловима нашега града. Тако је одабир мајстора увек било питање префињеног укуса свештенослужитеља, црквеног одбора и брижних парохијана, са жељом да се буде у току најбољем уметничком изражају и домету.
За велелепни иконостас биће одабран карловачки мајстор Гаврило Нинковић који га комплетира за уговор од 3.600 флорина.
(Царски Гулден или Флорин, касније форинта, је имао вредност од примерно данашњих 23,5 евра)
Након три године, земунски сликар Јосип Дражански одрађује и завршну позлату иконостаса у целости.
Исте те године биће готов и монументални Богородичин трон под вођством панчевачког мајстора Фрање Зимања за уговорених 330 флорина.
1856. године са сликаром Живком Петровићем, рођеним земунцем, одређено је осликавање целокупног Храма и постављеног иконостаса,
а уговор је назначен на 7.300 флорина. Занимљиво је да је Живко као познати академски сликар, али и син легендарног Јована Петровића Ковача
( главног мајстор-ливничара устаничких топова, ковача Карађорђеве вождове сабље и гвозденог грба кнежевине Србије) лично издејствовао код патријарха Јосифа Рајачића за благослов осликавања Цркве Свете Тројице.
Испоставиће се да ће Земунски Храм бити и његово задње велико дело.
Посебна лепота живописа Свете Тројице представља његова родољубива нота. Срби живе на свом вековном тлу, али тренутно под туђом руком и у сталном морању да би остварили своја основна права и нормалан живот. Међутим, што су околности бивале теже, толико је и унутрашња љубав к праведности и свом племенитом наслеђу, бивала светлија и јача. Зато су Цркве одисале личностима и моментима надахнућа, из наше пребогате историје. Тако у Храму Свете Тројице на иконостасу налазимо икону Светога Саве одмах до Богородичине иконе и у рангу Светог Јована Крститеља, (израз великог поштовања према светитељу ) као и композицију ”Свети Никола враћа вид Стефану Дечанском” међу опсежном збирком од 33 иконе најважнијих Јевањђељских образа. На живопису су представљени Свети Максим Ђорђе Бранковић ( унук Ђурђа Бранковића и праунук Светога Лазара ), Св. Стефан Лазаревић, Св. Цар Урош, Св. Кнез Лазар, Св. Симеон Мироточиви, Св. Деспот Јован, Свети Краљ Милутин и Св. Стефан Штиљановић заједно са многобројним другим великим светитељима православља.
Посебну важност, за сведочанство историјске епохе, представља и монументална икона Богородице са Христом са метафизичким симболима.
Ова икона je за свој праобраз имала чувену Владимирску икону Божије Матере ( по предању једне од три иконе насликане руком Св. апостола и јеванђелиста Луке, док се његова друга Богородица ”Филермоса” и данас чува на Цетињском манастиру у Црној Гори ).
У XVIII веку међу Србима је била веома поштована Богородица Винчанска која је донешена са почетка века (1727) из Кијевско-печерске Лавре.
Због честих турских харања бива склоњена у манастир Бездин ( Србски манастир у данашњој Румунији изграђен на имању Ане Јакшић, баке Ивана Великог Грозног ), те је у том периоду било израђено неколико образа Богородице Винчанске које ће пребивати у Србији. Икону Храму поклања Панајот Богдановић и жена му Катарина a насликао ју је јереј Петар Арсенијевић 1786 године. Интересантан податак, који сведочи о Србској самосвести и непокоривом инату, јесте и то да се на левој страни у свим црквама и катедралама Хазбуршке монархије налазио императорски трон, директно прекопута Владичанског трона, у коме је требало да началствује Цар приликом својих посета. Међутим, Срби којима је једино Небо истинити властодржац - заповедник, на то место постављају Богородичин трон “јер је Царица Небесна важнија, него цар земаљски”.
О изузетној брижности Земунских парохијана за своју Цркву сведочи и јединствена колекција целивајућих икона за све веће црквене празнике у години. Њих је по симболичном броју - 33, са још једном славском иконом Храма - ”Силазак Светога Духа на Апостоле”, и сваку од њих, понаособ, даривала је једна од земунских породица, остављајући своје презиме у сећање својим потомцима.
Након 90 година богате историје Храма биће извршена генерална реконструкциа зидног сликарства, иконостаса и самог објекта - 1938.
Поново се бирају најбољи материјали и најбољи мајстори. Тако ће нови живопис радити знаменити сликар Андреј Биценко, коме ће између осталих бити поверена осликавања Цркве Ружице на Калемегдану, Вазнесенске Цркве у Београду, Спомен-цркве на врху Ртња као и многих других значајних Храмова у Србији и Америци. Биценко ће у Светој-Тројици овековечити своје четири импозантне композиције: Господ са децом, Млади Христос у храму, Милостиви Самарјанин и Христос са женом на бунару. Поред ових дела Биценко ће по поруџбини Задруге земунских орача и Задруге земунских баштована насликати још два живописа, у својству њихових прилога - Светог Атанасија Великог и Светог Јована Дамаскина.
2000 године биће прослављен глобални Хришћански јубилеј.
Ради достојанственог дочека великог празника бивају предузете обимне мере на обнови Храма, уметничких вредности и свих пратећих објеката. На иницијативу проте-ставрофора Милана Сузића а прилозима парохијана, биће сазидан нови парохијски дом, капела за паљење свећа и уређена најлепша црквена порта у Земуну. Поред осталог, Иконописној радионици ”Марковић-Тодорић” биће поверена рестаурација, заштита и позлата знамените Богородице са трона као и један значајан део богослужбених предмета и икона. Радионица Слободана Кузмановића одрадиће дубинско чишћење црквених сасуда електролизом. Породична књиговезачка радионица ”Паштрмац” обновиће повезе старих богослужбених књига из XVIII и XIX века. Породица Николајевић ће Цркви даривати три велелепна мозаика: Свете Петке, Богомајке са Младенцем и Свете Тројице. А сликарка минијатура Јелена Јашовић уприличиће и ново празнично Јеванђеље. Вредно је поменути да се у Храму чува и најстарија штампана књига у Београду, знаменито ”Београдско Јеванђеље” из 1552.
Поред свега овога, од 1990. године на иницијативу тадашњег проте Јована Кошовића, парохијани Свето-Тројичине Цркве зидају Цркву Нове Лазарице, на имању које прилаже Институт за кукуруз ”Земун Поље”. Цркву ће пројектовати чувени архитекта Бранко Пешић ( главни неимар Храма Светог Саве и многих других значајних објеката државе ), док ће је осликати атеље Матије Милића по мотивима фресака са Хиландара, Грачанице и Пећке Патријаршије. Тако ће Лазарица постати и прва преко-Савска Црква у архиепископији Београдско-карловачкој која је саграђена
још од оне давне - 1842 године.
Одмах по оснивању Горњега Града, Земунци већ 1794. године подносе званичан захтев Царским властима за зидање свога Храма
( исте године када је са радом почела и знаменита Карловачка Богословија ).
И пре било каквих одобрења било је изабрано најбоље место и на њему воздвигнут Часни Крст, као знамење већ запечаћене намере.
Пролазе године а званичне власти константно одбијају постојане предлоге Горње-земунаца и поред честих уздарја које су биле слане Бечу.
Прилика се, међутим, указује током посете цара Фрање Јосифа I Земуну, када он ову молбу неопозиво одобрава 1817. године. Како не би дошло до даљих затезања и кочења у државној администрацији Беча, Земунци одмах уређују Храм у суседној школској згради, а већ следеће 1818. године почиње Богослужење и вођење матичних парохијских књига. Ипак, проћи ће још 14 година упорног заузимања да би се од надлежне карловачке управе - Конзисторије, коначно добила и грађавинска дозвола за радове.
Градња започиње 1839. и траје наредне три године, до 1842. Пројектно решење обезбеђује војни архитекта Карло Коски а за извођача ће бити изабран чувени Јозеф Фелбер, који ће између осталог радити и зграду Магистрата у Земуну ( данашња општина Земун ) као и цркву Светог Рока у земунском парку. Свето-Тројичина Црква ће бити изграђена у барокно-класицистичком стилу који је био широко распрострањен у то доба у Европи. Свакако, највреднији изданци овога стила, на нашем простору, су Саборни Храм Светога Михајла у Београду као и Саборна Црква Светога Ђорђа у Новом Саду.
Опремање и осликавање храма је текло сходно судбинским моментима и односима у царству те бурне епохе. Горње-земунци, међутим, нису никако хтели да заостају у стилу, раскоши и квалитету за осталим деловима нашега града. Тако је одабир мајстора увек било питање префињеног укуса свештенослужитеља, црквеног одбора и брижних парохијана, са жељом да се буде у току најбољем уметничком изражају и домету.
За велелепни иконостас биће одабран карловачки мајстор Гаврило Нинковић који га комплетира за уговор од 3.600 флорина.
(Царски Гулден или Флорин, касније форинта, је имао вредност од примерно данашњих 23,5 евра)
Након три године, земунски сликар Јосип Дражански одрађује и завршну позлату иконостаса у целости.
Исте те године биће готов и монументални Богородичин трон под вођством панчевачког мајстора Фрање Зимања за уговорених 330 флорина.
1856. године са сликаром Живком Петровићем, рођеним земунцем, одређено је осликавање целокупног Храма и постављеног иконостаса,
а уговор је назначен на 7.300 флорина. Занимљиво је да је Живко као познати академски сликар, али и син легендарног Јована Петровића Ковача
( главног мајстор-ливничара устаничких топова, ковача Карађорђеве вождове сабље и гвозденог грба кнежевине Србије) лично издејствовао код патријарха Јосифа Рајачића за благослов осликавања Цркве Свете Тројице.
Испоставиће се да ће Земунски Храм бити и његово задње велико дело.
Посебна лепота живописа Свете Тројице представља његова родољубива нота. Срби живе на свом вековном тлу, али тренутно под туђом руком и у сталном морању да би остварили своја основна права и нормалан живот. Међутим, што су околности бивале теже, толико је и унутрашња љубав к праведности и свом племенитом наслеђу, бивала светлија и јача. Зато су Цркве одисале личностима и моментима надахнућа, из наше пребогате историје. Тако у Храму Свете Тројице на иконостасу налазимо икону Светога Саве одмах до Богородичине иконе и у рангу Светог Јована Крститеља, (израз великог поштовања према светитељу ) као и композицију ”Свети Никола враћа вид Стефану Дечанском” међу опсежном збирком од 33 иконе најважнијих Јевањђељских образа. На живопису су представљени Свети Максим Ђорђе Бранковић ( унук Ђурђа Бранковића и праунук Светога Лазара ), Св. Стефан Лазаревић, Св. Цар Урош, Св. Кнез Лазар, Св. Симеон Мироточиви, Св. Деспот Јован, Свети Краљ Милутин и Св. Стефан Штиљановић заједно са многобројним другим великим светитељима православља.
Посебну важност, за сведочанство историјске епохе, представља и монументална икона Богородице са Христом са метафизичким симболима.
Ова икона je за свој праобраз имала чувену Владимирску икону Божије Матере ( по предању једне од три иконе насликане руком Св. апостола и јеванђелиста Луке, док се његова друга Богородица ”Филермоса” и данас чува на Цетињском манастиру у Црној Гори ).
У XVIII веку међу Србима је била веома поштована Богородица Винчанска која је донешена са почетка века (1727) из Кијевско-печерске Лавре.
Због честих турских харања бива склоњена у манастир Бездин ( Србски манастир у данашњој Румунији изграђен на имању Ане Јакшић, баке Ивана Великог Грозног ), те је у том периоду било израђено неколико образа Богородице Винчанске које ће пребивати у Србији. Икону Храму поклања Панајот Богдановић и жена му Катарина a насликао ју је јереј Петар Арсенијевић 1786 године. Интересантан податак, који сведочи о Србској самосвести и непокоривом инату, јесте и то да се на левој страни у свим црквама и катедралама Хазбуршке монархије налазио императорски трон, директно прекопута Владичанског трона, у коме је требало да началствује Цар приликом својих посета. Међутим, Срби којима је једино Небо истинити властодржац - заповедник, на то место постављају Богородичин трон “јер је Царица Небесна важнија, него цар земаљски”.
О изузетној брижности Земунских парохијана за своју Цркву сведочи и јединствена колекција целивајућих икона за све веће црквене празнике у години. Њих је по симболичном броју - 33, са још једном славском иконом Храма - ”Силазак Светога Духа на Апостоле”, и сваку од њих, понаособ, даривала је једна од земунских породица, остављајући своје презиме у сећање својим потомцима.
Након 90 година богате историје Храма биће извршена генерална реконструкциа зидног сликарства, иконостаса и самог објекта - 1938.
Поново се бирају најбољи материјали и најбољи мајстори. Тако ће нови живопис радити знаменити сликар Андреј Биценко, коме ће између осталих бити поверена осликавања Цркве Ружице на Калемегдану, Вазнесенске Цркве у Београду, Спомен-цркве на врху Ртња као и многих других значајних Храмова у Србији и Америци. Биценко ће у Светој-Тројици овековечити своје четири импозантне композиције: Господ са децом, Млади Христос у храму, Милостиви Самарјанин и Христос са женом на бунару. Поред ових дела Биценко ће по поруџбини Задруге земунских орача и Задруге земунских баштована насликати још два живописа, у својству њихових прилога - Светог Атанасија Великог и Светог Јована Дамаскина.
2000 године биће прослављен глобални Хришћански јубилеј.
Ради достојанственог дочека великог празника бивају предузете обимне мере на обнови Храма, уметничких вредности и свих пратећих објеката. На иницијативу проте-ставрофора Милана Сузића а прилозима парохијана, биће сазидан нови парохијски дом, капела за паљење свећа и уређена најлепша црквена порта у Земуну. Поред осталог, Иконописној радионици ”Марковић-Тодорић” биће поверена рестаурација, заштита и позлата знамените Богородице са трона као и један значајан део богослужбених предмета и икона. Радионица Слободана Кузмановића одрадиће дубинско чишћење црквених сасуда електролизом. Породична књиговезачка радионица ”Паштрмац” обновиће повезе старих богослужбених књига из XVIII и XIX века. Породица Николајевић ће Цркви даривати три велелепна мозаика: Свете Петке, Богомајке са Младенцем и Свете Тројице. А сликарка минијатура Јелена Јашовић уприличиће и ново празнично Јеванђеље. Вредно је поменути да се у Храму чува и најстарија штампана књига у Београду, знаменито ”Београдско Јеванђеље” из 1552.
Поред свега овога, од 1990. године на иницијативу тадашњег проте Јована Кошовића, парохијани Свето-Тројичине Цркве зидају Цркву Нове Лазарице, на имању које прилаже Институт за кукуруз ”Земун Поље”. Цркву ће пројектовати чувени архитекта Бранко Пешић ( главни неимар Храма Светог Саве и многих других значајних објеката државе ), док ће је осликати атеље Матије Милића по мотивима фресака са Хиландара, Грачанице и Пећке Патријаршије. Тако ће Лазарица постати и прва преко-Савска Црква у архиепископији Београдско-карловачкој која је саграђена
још од оне давне - 1842 године.
прота Јефтимије Ивановић
1) Прота Јефтимије је био србски књижевник, професор и заслужни свештеник наше богате Црквене традиције.После успешног гимназијског образовања уписује Филозофију у Сегедину, а затим и Богословију у Сремским Карловцима. Веома брзо након тога постаје професор у Карловачкој Гимназији, да би након пар година ступио у службу ђакона, а касније и у свештенички чин.
2) Одлично је познавао немачки, руски и латински језик, те је тако одлучио да као свој magnum opus преведе чувеног ”Новог Плутарха” дело Шилера и Бланшара ( који су по узору на античког Плутарха описали све велике значајне личности новијега доба). Своје издање, Прота Јефтимије Ивановић ће оплеменити и биографијама знаменитих Срба Стефана Душана, Стефана Немање, Светога Саве, Јована Рајића и Карађорђа као једно непроцењиво сведочанство историјској грађи и сећању тога времена.
3) Поред различитих значајних иницијатива у обнови земунских цркава, Прота Јефтимије Ивановић је основао и модерни ”Фонд за одржавање србских школа и учитеља” као централну и јединствену структуру финансирања србских школа, и чији Устав лично сачињава и пише.
4) Ова организација ће имати несвакидашњи историјски значај не само као покретач просветног образовања тога доба већ и у устоличењу Светог Саве као школске славе. Прота Јефтимије Ивановић ће у Уставу образованог Фонда изричито прописати да се ”Свети Сава има обележавати као заштитник србских школа”, што ће резултирати и зачетком ове прелепе и достојанствене наше традиције.
Димитрије Давидовић
1) Један од великих србских државника, дипломата, новинара и публициста.
Писац знаменитог Сретенског Устава и покретач прве србске дневне штампе - ”Новина Сербских”
2) Рођен је у Земуну (Главна бр.6) 1789 године и био син свештеника грчке православне цркве у Бечу. Отац Гаврило, који ће између осталог бити и велики добротвор Србских Устанака, омогућава сину школовање у србској школи у Земуну а потом и Гимназије у Карловцима.
3) Због једне шаљиве песмице у којој се изругивао свом предпостављеном професору бива избачен из Гимназије добивши још притом и десет удараца корбачем. Након тога, бива одлучено да своје школовање настави у Пешти, где ће на студијама Филозофије бити искрени пријатељ и са Милованом Видаковићем ( најчитанијим србским писцем тог времена и зачетником србског романа ) кога сматра за свога ментора.
4) У Пешти ће, на потоњим студијама медицине упознати Димитрија Фрушића, искреног родољуба, земунца, знаменитог лекара, блиског пријатеља Вука и Његоша и првог издавача Његошевих књига. Давидовић и Фрушић ускоро и званично покрећу прве србске новине ”Новине Сербске” 1813 године. У њима ће своје место наћи сви знаменитији Срби тога доба и служиће као интелектуално стециште идеја, мисли и полемика.
5) Димитрије ће се у овом периоду значајније заузети за издавачки посао, а као резултат биће приређено његово главно историографско дело ”Историја народа Србског” као и нови књижевни лист ”Забавник”.
6) По свом преласку у Србију 1821. постаје секретар кнежеве канцеларије и свесрдно се укључује у дипломатску борбу младе Србије. Четири године бива активни члан у преговорима са турцима, лично је издејствовао наследно признање кнежеве титуле и умногоме заслуговао добар исход мисија.
7) Године 1835. пише и израђује чувени србски модерни устав - ”Сретењски Устав”, као један од првих европских устава који уводи поделу власти и ингеренција, појмове људских права и грађанских слобода, апсолутну слободу вероисповести као и једну од најважнијих одредби за светску правну историју. Чланом 118. забрањено је робство, наводећи да роб без обзира да ли је дошао сам или са неким, ступањем на тло Србије тог тренутка постаје слободан човек.
8) Димитрије Давидовић одликован је многим знамењима, од којих је најзначајнији Орден Светог Владимира, Руске Империје, којим се постајао руски племић. Као отац србског новинарства његово име ће понети многа признања, улице и многобројне сродне установе.
9) На његовом гробу у Смедереву по собственој жељи стоји натпис: ”Димитрије Давидовић, Сав Србин”.
Прота Димитрије Руварац
1) Прота Руварац је био србски политичар, историчар, писац и полемичар и један од најплодоносијих публициста свога времена. Његова библиографија садржи преко 1100 дела.
2) Потиче из старе свештеничке породице србских интелектуалаца која је била далеко чувена као ”династија Руварац”. Имао је тројицу браће: Лазара који је био судија, Косту књижевника и Илариона, чувеног историчара и оснивача историјско-критичког правца у нашој науци.
3) Отац-свештеник Василије га шаље у Гимназију а затим и у Богословију у Сремске Карловце. Након навршеног школовања постаје учитељ у Крушедолу и Земуну, док ће по примању свештеничког чина постати и парох Цркве Свете Тројице у Горњој Вароши Земуна.
4) Српски патријарх Георгије Бранковић доводи Проту Руварца из Земуна у Карловце где га поставља за управника штампарије и библиотекара. У том периоду почиње да уређује часопис ”Србски Сион” као и
драгоцену Архив за историју Србске православне карловачке митрополије.
5) Његово стваралаштво је било изузетно плодоно и свестрано. Писао је политичке, литерарне, историографске, као и црквено-теолошке чланке и расправе. Водио је жестоке полемике са политичким противницима, лошим историчарима, а нарочито плагијаторима. Због своје смерности, али још више и смелости да слободно каже оно што мисли, имаће бројне неприлике како у црквеним круговима тако и на политичкој сцени, где ће се посебно замерити тадашњим радикалима. Био је достојанствени заштитник националних питања и као један од ретких без устручавања одговарао сваком ко би нападао на наш љубљени народ. Остаће упамћена његова чувена књига ”Ево шта сте нам криви!” као одговор хрватској интелектуалној елити онога врмена.
6) За писање је користио изворе из тадашње Патријаршиске библиотеке ( чији је директор све до своје смрти ), србских манастира, епархијских администрација као и документације државних архива. Неки од коришћених извора, више не постоје, посебно после усташких пљачки фрушкогорских манастира у Другом Светском Рату, па су његови радови данас од непроцењивог значаја за разумевања епохе.
7) Прота Руварац је био утемељивач друштва ”Свети Сава”, оснивач и члан Србског пчеларског друштва у Руми , члан ”Србског Соколског друштва” ( удружење за гимнастику ), редовни члан ”Матице Србске”, члан Историјског друштва у Новом Саду као и дописни члан Краљевске Академије Србије.
8) За своје пребогато животно дело Прота Димитрије Руварац биће одликован и србским краљевским орденом Светога Саве 2. реда.
Андреј Биценко
1) (рус.) Андрей Васильевич Биценко - велики руски уметник и сликар. Највише познат по својим знаменитим фрескама препознатљивог стила.
2) Али Биценко није био само велики академски сликар већ и прави јунак-ратник и широка руска душа.
3) Школовање је започео на Уметничкој школи у Кијеву, а касније на Царској уметничкој академији у Петрограду као и на Царској академији у Кијеву. Већ следеће године по навршетку студија добија прву премију на изложби слика у Кијеву, за дело ”Јесен”. Као права ренесансна личност велике обдарености, похађа и школу вајарства и архитектуре у Москви. А у том периоду ће излагати у Великом Париском салону у два маха.
4) У Првом Светском Рату одлази у армију где ће учествовати у окршајима у Србији и на Балкану.
5) Још није ни био окончан највећи покољ у историји до тада, а Русију ће снаћи једна још већа катастрофа и духовно самоубиство - Црвена Револуција 1917. године. Као и већина интелектуалаца и истинске родољубиве руске елите, Биценко ступа у одреде Беле Армије како би спасили што се још спасити имало и могло.
6) Након потпуног слома старог света и Руске Империје, Биценко се сели у Краљевину Србију, као један од многобројних белих руса који су свој нови дом нашли у земљи неизмерне љубави за свој братски народ.
7) Иако је студирао и живео на најпрестижнијим местима онога времена, Биценко се у Србији настањује у Великом Бечкереку ( данашњем Зрењанину ), где ће пар година радити као хонорарни наставник сликања у великој гимназији.
8) 1922 г. прелази у Београд када почиње најплодоноснији период његовог стваралаштва. Осликаће цркву Вазнесења Христовог, цркву Ружицу на Калемегдану, цркву св. Георгија на Бежанији, храм Пресвете Богородице као и Храм Свете Тројице у Земуну. Поред многих других радиће и саборне цркве у Шабцу, Пријепољу, Великој Плани, Смедереву, Костолцу, Лесковцу, Новацима и Ратарима. Блиско сарађује са нашим Урошем Предићем, а са својим колегом русом, Колесниковим, осликаће и спомен-капелу на врху Ртња, где је до њеног рушења у другом светском рату било положено срце Арчибала Рајса.
9) Поред свега овога Андреј Биценко ће излагати на мноштву сликарских изложби у својству академског уметника: Друга руска изложба (1924), Сабор руских уметника Краљевине СХС (1928), Велика изложба руске уметности (1930), изложба Руског уметничког друштва (1933). Наставља да излаже и у Паризу где постаје стални члан Националног удружења ликовних уметности (1929).
10) На предлог Министра правде бива награђе орденом Југословенске Круне IV реда, од стране краља.
11) После Другог светског рата и доласка Комуниста на власт у Србији, Биценко поново мора да емигрира. 1951 г. одлази у Америку, где ће живети у Филаделфији, Њу-јорку и Кливленду. Али и тамо, у далеком свету Андреј Биценко ће оставити свој траг. Осликаће цркву св. Теодосија у Кливленду (1953) и иконостас цркве Свете Тројице у Питсцбугу.
Вечно хвала уметницима који истински оплемењују овај Божији свет.
Отац др. Радослав Грујић
1) Професор Груја је био један истински епски херој нашега времена. Србски ”Индијана Џонс”, професор универзитета, академик, историчар, православни свештеник и личност коме наша наука као и небројано много породица и деце изражавају безграничну благодарност.
2) Школовао се у родном Земуну, а Богословију је 1899 године завршио у Сремским Карловцима. По завршетку факултета рукоположен је за свештеника и постављен за јереја храма Свете Тројице у Земуну. Старешина у храму ће у време Грујићевог службовања бити прота Димитрије Руварац.
3) Након даље специјализације постаје професор у Великој Гимназији у Бјеловару. У овом периоду завршиће студије права у Бечу, док ће у Загребу студирати а потом и докторирати факултет Филозофије. Поред свих ових личних и професионалних обавеза објављује обимне научне радове, сакупља и архивира научну грађу а историографски је од велике важности и његова ”Апологија србског народа у Хрватској и Славонији и његових главних обележја” као одговор државним тужиоцима у Загребу на чувеном велеиздајничком процесу против 53 знаменитих Срба.
4) По избијању Првог Светског Рата због таквог благородног односа према свом народу и сам бива проглашен за велеиздајника и одведен у затвор. Део рата ће провести у кућном притвору а бива ослобођен тек након коначног успостављања мира.
5) У једном кратком периоду ради као предавач на Другој београдској Гимназији и Богословији Свети Сава, да би убрзо био изабран за професора националне историје на Филозофском факултету у Скопљу. То је и један од најплодоноснијих периода стваралаштва професора Грује. У два наврата ће бити декан факултета у Сколљу. Године 1921. оснива Скопско научно друштво којим ће, током дугог низа година и председавати. Такође, покреће и Гласник скопског научног друштва као једно од најзначајнијих публикација друштвених и историјских наука у држави онога доба. Поред тога, биће оснивач и тамошњег Музеја Јужне Србије у Скопљу ( у то време македонија је још увек сматрана јужном Србијом, тачније старом Србијом ).
6) Током тог периода професор Грујић ће вршити и обимна теренска и археолошка истраживања на широј територији Србије. Тако ће у Призрену, у престоном манастиру Светих Архангела, разрушеном и скоро потпуно запустелом, 1927. пронаћи посмртне остатке нашег највећег државника - цара Душана.
7) Вративши се у Београд остатке цара Душана је понео са собом, брижљиво их хранећи, до њихове достојанствене сахране. Пожртвованост професора Грујића ће ићи и дотле да је током бомбардовања Београда својим сопственим телом заштитио кости нашег највећег Србскога Цара. Након завршетка Другог Светског рата оне ће бити пренешене у капелу Патријаршије, док ће ’68. бити и коначно сахрањене у цркви Светог Марка на Ташмајдану.
8) У Београду, професора Грују постављају за редовног професора историје Србске Православне цркве на Богословском Факултету. Као што добра воћка рађа и када ју пресаде, тако ће и др. Грујић одмах почети да плодотвори и у нашој престоници. Ради на обнављању Музеја Србске цркве у Конаку кнегиње Љубице. Постаје дописни члан Србске Академије Науке и Уметности, редовни члан Матице Србске, почасни члан Студентског историјског друштва и Југословенског историјског друштва, као и сарадник Србског географског друштва.
Поред овога, приступио је и широком евидентирању уметничких и црквених предмета у земљи и иностранству. На тај начин узраста у највећег експерта и познаваоца историографије свога времена.
9) Током Другог Светског рата ради на збрињавању србских избеглица и деце као и на очувању споменика Србске Православне Цркве. Његовим залагањем спашени су многи животи недужних људи заточених у многобројним логорима.
10) 1942. године користећи се личним познанством и благонаклоношћу мајора Јохана Алберта фон Рајсвица ( такође археолога и доктора наука ) успева да обезбеди пренос моштију Србских Светитеља кнеза Лазара, деспота Стефана Штиљановића и већ оскрнављене мошти Цара Уроша у окупирани Београд. Том приликом је констатовано да су биле опљачкане све драгоцености које су се налазиле са моштима.
11) По завршетку рата започиње индетификацију и враћање уметничких предмета који су опљачкани из србских цркава и манастира од стране НДХ-а. Убрзо бива оформљена и државно-црквена комисија која је требало да индетификује све драгоцености које су током Другог светског рата, у четрдесет вагона, пренете у Загреб. На крају њеног рада 1946 године и услед директива Комитета за културу и уметност ФНР Југославије, која је изричито ограничила повраћај, у Београд су на крају враћена само једанаест вагона.
12) Као и сваки врлински Хришћанин и професор Груја ће преживети своју сопствену голготу. Убрзо након рата, суд части Универзитета у Београду кажњава Радослава Грујића удаљавањем са Универзитета. Као кључни доказ његове колаборације са окупатором наводи се његов предлог Недићевој влади, да организује Одбор за регистровање и опис уништених Српских националних драгоцености за време Другог светског рата. Међу онима који су пресуду изрекли било је и његових ученика и студената. Затим, одлуком Народног одбора др. Грујић ће бити избрисан и са списка грађана, биће лишен србске националне части и чак стављен на листу ратних злочинаца, јер су његова предавања на Коларчевом универзитету преношена на Радио Београду ( тада у служби немачких окупационих власти). После ове две пресуде долази и трећа, од стране ”Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача” која га је прогласила за ”злочинца који је радио на фашизирању србског народа”. Забрањени су му јавни наступи и одузето му је право гласа.
13) Потоње године професор Груја је провео у великој материјалној оскудици, али неуморно настављајући да ради у Музеју Србске Православне цркве и Партијаршиској библиотеци. Његови савременици о њему говоре са дубоким поштовањем и дивљењем. Чувени академик Дејан Медаковић, оснивач савремене србске историје уметности и ученик проф. Грујића код кога је одбранио докторску тезу, за њега је говорио: ”Био је пун неке доброте и духовне смерности проистекле не само из његовог историјског, већ и теолошког образовања…”.
14) Поседовао је пребогату архиву и библиотеку која се састојала из огромног броја уникатних књига и докумената XVII и XVIII века, као и новијих. Само списак свих тих дела чинио је невероватних 427 страна. Читаву своју заоставштину професор Груја је поклонио Народној библиотеци и Србској Православној Цркви, и она данас чини читаву једну засебну ризницу у оквиру Музеја Патријаршије.
15) Преминуо је 1955 године и сахрањен је заједно са својом супругом Милицом, по сопственој жељи, у манастиру Гргетеку, кога је личним залагањем сачувао од уништења у Другом Светском рату.
16) Професор Грујић је био један од утемељивача савремене историје, историје уметности, археологије и музеологије. Оптуженик за Истину и научник кога су радо дочекивали сви европски универзитети и научни институти, за свог живота важио је за најеминентнијег представник Србске Православне Цркве. Био дубоко везан за свој напаћени и страдални народ, за кога се читавог свог живота жртвовао, читавим бићем, несебично.
17) Тек 2014. године историјском пресудом Вишег суда у Палати правде професор Грујић ће бити уписан у списак грђана Србије и напокон рехабилитован.
прота Јефтимије Ивановић
1) Прота Јефтимије је био србски књижевник, професор и заслужни свештеник наше богате Црквене традиције.После успешног гимназијског образовања уписује Филозофију у Сегедину, а затим и Богословију у Сремским Карловцима. Веома брзо након тога постаје професор у Карловачкој Гимназији, да би након пар година ступио у службу ђакона, а касније и у свештенички чин.
2) Одлично је познавао немачки, руски и латински језик, те је тако одлучио да као свој magnum opus преведе чувеног ”Новог Плутарха” дело Шилера и Бланшара ( који су по узору на античког Плутарха описали све велике значајне личности новијега доба). Своје издање, Прота Јефтимије Ивановић ће оплеменити и биографијама знаменитих Срба Стефана Душана, Стефана Немање, Светога Саве, Јована Рајића и Карађорђа као једно непроцењиво сведочанство историјској грађи и сећању тога времена.
3) Поред различитих значајних иницијатива у обнови земунских цркава, Прота Јефтимије Ивановић је основао и модерни ”Фонд за одржавање србских школа и учитеља” као централну и јединствену структуру финансирања србских школа, и чији Устав лично сачињава и пише.
4) Ова организација ће имати несвакидашњи историјски значај не само као покретач просветног образовања тога доба већ и у устоличењу Светог Саве као школске славе. Прота Јефтимије Ивановић ће у Уставу образованог Фонда изричито прописати да се ”Свети Сава има обележавати као заштитник србских школа”, што ће резултирати и зачетком ове прелепе и достојанствене наше традиције.
Димитрије Давидовић
1) Један од великих србских државника, дипломата, новинара и публициста.
Писац знаменитог Сретенског Устава и покретач прве србске дневне штампе - ”Новина Сербских”
2) Рођен је у Земуну (Главна бр.6) 1789 године и био син свештеника грчке православне цркве у Бечу. Отац Гаврило, који ће између осталог бити и велики добротвор Србских Устанака, омогућава сину школовање у србској школи у Земуну а потом и Гимназије у Карловцима.
3) Због једне шаљиве песмице у којој се изругивао свом предпостављеном професору бива избачен из Гимназије добивши још притом и десет удараца корбачем. Након тога, бива одлучено да своје школовање настави у Пешти, где ће на студијама Филозофије бити искрени пријатељ и са Милованом Видаковићем ( најчитанијим србским писцем тог времена и зачетником србског романа ) кога сматра за свога ментора.
4) У Пешти ће, на потоњим студијама медицине упознати Димитрија Фрушића, искреног родољуба, земунца, знаменитог лекара, блиског пријатеља Вука и Његоша и првог издавача Његошевих књига. Давидовић и Фрушић ускоро и званично покрећу прве србске новине ”Новине Сербске” 1813 године. У њима ће своје место наћи сви знаменитији Срби тога доба и служиће као интелектуално стециште идеја, мисли и полемика.
5) Димитрије ће се у овом периоду значајније заузети за издавачки посао, а као резултат биће приређено његово главно историографско дело ”Историја народа Србског” као и нови књижевни лист ”Забавник”.
6) По свом преласку у Србију 1821. постаје секретар кнежеве канцеларије и свесрдно се укључује у дипломатску борбу младе Србије. Четири године бива активни члан у преговорима са турцима, лично је издејствовао наследно признање кнежеве титуле и умногоме заслуговао добар исход мисија.
7) Године 1835. пише и израђује чувени србски модерни устав - ”Сретењски Устав”, као један од првих европских устава који уводи поделу власти и ингеренција, појмове људских права и грађанских слобода, апсолутну слободу вероисповести као и једну од најважнијих одредби за светску правну историју. Чланом 118. забрањено је робство, наводећи да роб без обзира да ли је дошао сам или са неким, ступањем на тло Србије тог тренутка постаје слободан човек.
8) Димитрије Давидовић одликован је многим знамењима, од којих је најзначајнији Орден Светог Владимира, Руске Империје, којим се постајао руски племић. Као отац србског новинарства његово име ће понети многа признања, улице и многобројне сродне установе.
9) На његовом гробу у Смедереву по собственој жељи стоји натпис: ”Димитрије Давидовић, Сав Србин”.
Прота Димитрије Руварац
1) Прота Руварац је био србски политичар, историчар, писац и полемичар и један од најплодоносијих публициста свога времена. Његова библиографија садржи преко 1100 дела.
2) Потиче из старе свештеничке породице србских интелектуалаца која је била далеко чувена као ”династија Руварац”. Имао је тројицу браће: Лазара који је био судија, Косту књижевника и Илариона, чувеног историчара и оснивача историјско-критичког правца у нашој науци.
3) Отац-свештеник Василије га шаље у Гимназију а затим и у Богословију у Сремске Карловце. Након навршеног школовања постаје учитељ у Крушедолу и Земуну, док ће по примању свештеничког чина постати и парох Цркве Свете Тројице у Горњој Вароши Земуна.
4) Српски патријарх Георгије Бранковић доводи Проту Руварца из Земуна у Карловце где га поставља за управника штампарије и библиотекара. У том периоду почиње да уређује часопис ”Србски Сион” као и
драгоцену Архив за историју Србске православне карловачке митрополије.
5) Његово стваралаштво је било изузетно плодоно и свестрано. Писао је политичке, литерарне, историографске, као и црквено-теолошке чланке и расправе. Водио је жестоке полемике са политичким противницима, лошим историчарима, а нарочито плагијаторима. Због своје смерности, али још више и смелости да слободно каже оно што мисли, имаће бројне неприлике како у црквеним круговима тако и на политичкој сцени, где ће се посебно замерити тадашњим радикалима. Био је достојанствени заштитник националних питања и као један од ретких без устручавања одговарао сваком ко би нападао на наш љубљени народ. Остаће упамћена његова чувена књига ”Ево шта сте нам криви!” као одговор хрватској интелектуалној елити онога врмена.
6) За писање је користио изворе из тадашње Патријаршиске библиотеке ( чији је директор све до своје смрти ), србских манастира, епархијских администрација као и документације државних архива. Неки од коришћених извора, више не постоје, посебно после усташких пљачки фрушкогорских манастира у Другом Светском Рату, па су његови радови данас од непроцењивог значаја за разумевања епохе.
7) Прота Руварац је био утемељивач друштва ”Свети Сава”, оснивач и члан Србског пчеларског друштва у Руми , члан ”Србског Соколског друштва” ( удружење за гимнастику ), редовни члан ”Матице Србске”, члан Историјског друштва у Новом Саду као и дописни члан Краљевске Академије Србије.
8) За своје пребогато животно дело Прота Димитрије Руварац биће одликован и србским краљевским орденом Светога Саве 2. реда.
Андреј Биценко
1) (рус.) Андрей Васильевич Биценко - велики руски уметник и сликар. Највише познат по својим знаменитим фрескама препознатљивог стила.
2) Али Биценко није био само велики академски сликар већ и прави јунак-ратник и широка руска душа.
3) Школовање је започео на Уметничкој школи у Кијеву, а касније на Царској уметничкој академији у Петрограду као и на Царској академији у Кијеву. Већ следеће године по навршетку студија добија прву премију на изложби слика у Кијеву, за дело ”Јесен”. Као права ренесансна личност велике обдарености, похађа и школу вајарства и архитектуре у Москви. А у том периоду ће излагати у Великом Париском салону у два маха.
4) У Првом Светском Рату одлази у армију где ће учествовати у окршајима у Србији и на Балкану.
5) Још није ни био окончан највећи покољ у историји до тада, а Русију ће снаћи једна још већа катастрофа и духовно самоубиство - Црвена Револуција 1917. године. Као и већина интелектуалаца и истинске родољубиве руске елите, Биценко ступа у одреде Беле Армије како би спасили што се још спасити имало и могло.
6) Након потпуног слома старог света и Руске Империје, Биценко се сели у Краљевину Србију, као један од многобројних белих руса који су свој нови дом нашли у земљи неизмерне љубави за свој братски народ.
7) Иако је студирао и живео на најпрестижнијим местима онога времена, Биценко се у Србији настањује у Великом Бечкереку ( данашњем Зрењанину ), где ће пар година радити као хонорарни наставник сликања у великој гимназији.
8) 1922 г. прелази у Београд када почиње најплодоноснији период његовог стваралаштва. Осликаће цркву Вазнесења Христовог, цркву Ружицу на Калемегдану, цркву св. Георгија на Бежанији, храм Пресвете Богородице као и Храм Свете Тројице у Земуну. Поред многих других радиће и саборне цркве у Шабцу, Пријепољу, Великој Плани, Смедереву, Костолцу, Лесковцу, Новацима и Ратарима. Блиско сарађује са нашим Урошем Предићем, а са својим колегом русом, Колесниковим, осликаће и спомен-капелу на врху Ртња, где је до њеног рушења у другом светском рату било положено срце Арчибала Рајса.
9) Поред свега овога Андреј Биценко ће излагати на мноштву сликарских изложби у својству академског уметника: Друга руска изложба (1924), Сабор руских уметника Краљевине СХС (1928), Велика изложба руске уметности (1930), изложба Руског уметничког друштва (1933). Наставља да излаже и у Паризу где постаје стални члан Националног удружења ликовних уметности (1929).
10) На предлог Министра правде бива награђе орденом Југословенске Круне IV реда, од стране краља.
11) После Другог светског рата и доласка Комуниста на власт у Србији, Биценко поново мора да емигрира. 1951 г. одлази у Америку, где ће живети у Филаделфији, Њу-јорку и Кливленду. Али и тамо, у далеком свету Андреј Биценко ће оставити свој траг. Осликаће цркву св. Теодосија у Кливленду (1953) и иконостас цркве Свете Тројице у Питсцбугу.
Вечно хвала уметницима који истински оплемењују овај Божији свет.
Отац др. Радослав Грујић
1) Професор Груја је био један истински епски херој нашега времена. Србски ”Индијана Џонс”, професор универзитета, академик, историчар, православни свештеник и личност коме наша наука као и небројано много породица и деце изражавају безграничну благодарност.
2) Школовао се у родном Земуну, а Богословију је 1899 године завршио у Сремским Карловцима. По завршетку факултета рукоположен је за свештеника и постављен за јереја храма Свете Тројице у Земуну. Старешина у храму ће у време Грујићевог службовања бити прота Димитрије Руварац.
3) Након даље специјализације постаје професор у Великој Гимназији у Бјеловару. У овом периоду завршиће студије права у Бечу, док ће у Загребу студирати а потом и докторирати факултет Филозофије. Поред свих ових личних и професионалних обавеза објављује обимне научне радове, сакупља и архивира научну грађу а историографски је од велике важности и његова ”Апологија србског народа у Хрватској и Славонији и његових главних обележја” као одговор државним тужиоцима у Загребу на чувеном велеиздајничком процесу против 53 знаменитих Срба.
4) По избијању Првог Светског Рата због таквог благородног односа према свом народу и сам бива проглашен за велеиздајника и одведен у затвор. Део рата ће провести у кућном притвору а бива ослобођен тек након коначног успостављања мира.
5) У једном кратком периоду ради као предавач на Другој београдској Гимназији и Богословији Свети Сава, да би убрзо био изабран за професора националне историје на Филозофском факултету у Скопљу. То је и један од најплодоноснијих периода стваралаштва професора Грује. У два наврата ће бити декан факултета у Сколљу. Године 1921. оснива Скопско научно друштво којим ће, током дугог низа година и председавати. Такође, покреће и Гласник скопског научног друштва као једно од најзначајнијих публикација друштвених и историјских наука у држави онога доба. Поред тога, биће оснивач и тамошњег Музеја Јужне Србије у Скопљу ( у то време македонија је још увек сматрана јужном Србијом, тачније старом Србијом ).
6) Током тог периода професор Грујић ће вршити и обимна теренска и археолошка истраживања на широј територији Србије. Тако ће у Призрену, у престоном манастиру Светих Архангела, разрушеном и скоро потпуно запустелом, 1927. пронаћи посмртне остатке нашег највећег државника - цара Душана.
7) Вративши се у Београд остатке цара Душана је понео са собом, брижљиво их хранећи, до њихове достојанствене сахране. Пожртвованост професора Грујића ће ићи и дотле да је током бомбардовања Београда својим сопственим телом заштитио кости нашег највећег Србскога Цара. Након завршетка Другог Светског рата оне ће бити пренешене у капелу Патријаршије, док ће ’68. бити и коначно сахрањене у цркви Светог Марка на Ташмајдану.
8) У Београду, професора Грују постављају за редовног професора историје Србске Православне цркве на Богословском Факултету. Као што добра воћка рађа и када ју пресаде, тако ће и др. Грујић одмах почети да плодотвори и у нашој престоници. Ради на обнављању Музеја Србске цркве у Конаку кнегиње Љубице. Постаје дописни члан Србске Академије Науке и Уметности, редовни члан Матице Србске, почасни члан Студентског историјског друштва и Југословенског историјског друштва, као и сарадник Србског географског друштва.
Поред овога, приступио је и широком евидентирању уметничких и црквених предмета у земљи и иностранству. На тај начин узраста у највећег експерта и познаваоца историографије свога времена.
9) Током Другог Светског рата ради на збрињавању србских избеглица и деце као и на очувању споменика Србске Православне Цркве. Његовим залагањем спашени су многи животи недужних људи заточених у многобројним логорима.
10) 1942. године користећи се личним познанством и благонаклоношћу мајора Јохана Алберта фон Рајсвица ( такође археолога и доктора наука ) успева да обезбеди пренос моштију Србских Светитеља кнеза Лазара, деспота Стефана Штиљановића и већ оскрнављене мошти Цара Уроша у окупирани Београд. Том приликом је констатовано да су биле опљачкане све драгоцености које су се налазиле са моштима.
11) По завршетку рата започиње индетификацију и враћање уметничких предмета који су опљачкани из србских цркава и манастира од стране НДХ-а. Убрзо бива оформљена и државно-црквена комисија која је требало да индетификује све драгоцености које су током Другог светског рата, у четрдесет вагона, пренете у Загреб. На крају њеног рада 1946 године и услед директива Комитета за културу и уметност ФНР Југославије, која је изричито ограничила повраћај, у Београд су на крају враћена само једанаест вагона.
12) Као и сваки врлински Хришћанин и професор Груја ће преживети своју сопствену голготу. Убрзо након рата, суд части Универзитета у Београду кажњава Радослава Грујића удаљавањем са Универзитета. Као кључни доказ његове колаборације са окупатором наводи се његов предлог Недићевој влади, да организује Одбор за регистровање и опис уништених Српских националних драгоцености за време Другог светског рата. Међу онима који су пресуду изрекли било је и његових ученика и студената. Затим, одлуком Народног одбора др. Грујић ће бити избрисан и са списка грађана, биће лишен србске националне части и чак стављен на листу ратних злочинаца, јер су његова предавања на Коларчевом универзитету преношена на Радио Београду ( тада у служби немачких окупационих власти). После ове две пресуде долази и трећа, од стране ”Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача” која га је прогласила за ”злочинца који је радио на фашизирању србског народа”. Забрањени су му јавни наступи и одузето му је право гласа.
13) Потоње године професор Груја је провео у великој материјалној оскудици, али неуморно настављајући да ради у Музеју Србске Православне цркве и Партијаршиској библиотеци. Његови савременици о њему говоре са дубоким поштовањем и дивљењем. Чувени академик Дејан Медаковић, оснивач савремене србске историје уметности и ученик проф. Грујића код кога је одбранио докторску тезу, за њега је говорио: ”Био је пун неке доброте и духовне смерности проистекле не само из његовог историјског, већ и теолошког образовања…”.
14) Поседовао је пребогату архиву и библиотеку која се састојала из огромног броја уникатних књига и докумената XVII и XVIII века, као и новијих. Само списак свих тих дела чинио је невероватних 427 страна. Читаву своју заоставштину професор Груја је поклонио Народној библиотеци и Србској Православној Цркви, и она данас чини читаву једну засебну ризницу у оквиру Музеја Патријаршије.
15) Преминуо је 1955 године и сахрањен је заједно са својом супругом Милицом, по сопственој жељи, у манастиру Гргетеку, кога је личним залагањем сачувао од уништења у Другом Светском рату.
16) Професор Грујић је био један од утемељивача савремене историје, историје уметности, археологије и музеологије. Оптуженик за Истину и научник кога су радо дочекивали сви европски универзитети и научни институти, за свог живота важио је за најеминентнијег представник Србске Православне Цркве. Био дубоко везан за свој напаћени и страдални народ, за кога се читавог свог живота жртвовао, читавим бићем, несебично.
17) Тек 2014. године историјском пресудом Вишег суда у Палати правде професор Грујић ће бити уписан у списак грђана Србије и напокон рехабилитован.
прота Јефтимије Ивановић
1) Прота Јефтимије је био србски књижевник, професор и заслужни свештеник наше богате Црквене традиције.После успешног гимназијског образовања уписује Филозофију у Сегедину, а затим и Богословију у Сремским Карловцима. Веома брзо након тога постаје професор у Карловачкој Гимназији, да би након пар година ступио у службу ђакона, а касније и у свештенички чин.
2) Одлично је познавао немачки, руски и латински језик, те је тако одлучио да као свој magnum opus преведе чувеног ”Новог Плутарха” дело Шилера и Бланшара ( који су по узору на античког Плутарха описали све велике значајне личности новијега доба). Своје издање, Прота Јефтимије Ивановић ће оплеменити и биографијама знаменитих Срба Стефана Душана, Стефана Немање, Светога Саве, Јована Рајића и Карађорђа као једно непроцењиво сведочанство историјској грађи и сећању тога времена.
3) Поред различитих значајних иницијатива у обнови земунских цркава, Прота Јефтимије Ивановић је основао и модерни ”Фонд за одржавање србских школа и учитеља” као централну и јединствену структуру финансирања србских школа, и чији Устав лично сачињава и пише.
4) Ова организација ће имати несвакидашњи историјски значај не само као покретач просветног образовања тога доба већ и у устоличењу Светог Саве као школске славе. Прота Јефтимије Ивановић ће у Уставу образованог Фонда изричито прописати да се ”Свети Сава има обележавати као заштитник србских школа”, што ће резултирати и зачетком ове прелепе и достојанствене наше традиције.
Димитрије Давидовић
1) Један од великих србских државника, дипломата, новинара и публициста.
Писац знаменитог Сретенског Устава и покретач прве србске дневне штампе - ”Новина Сербских”
2) Рођен је у Земуну (Главна бр.6) 1789 године и био син свештеника грчке православне цркве у Бечу. Отац Гаврило, који ће између осталог бити и велики добротвор Србских Устанака, омогућава сину школовање у србској школи у Земуну а потом и Гимназије у Карловцима.
3) Због једне шаљиве песмице у којој се изругивао свом предпостављеном професору бива избачен из Гимназије добивши још притом и десет удараца корбачем. Након тога, бива одлучено да своје школовање настави у Пешти, где ће на студијама Филозофије бити искрени пријатељ и са Милованом Видаковићем ( најчитанијим србским писцем тог времена и зачетником србског романа ) кога сматра за свога ментора.
4) У Пешти ће, на потоњим студијама медицине упознати Димитрија Фрушића, искреног родољуба, земунца, знаменитог лекара, блиског пријатеља Вука и Његоша и првог издавача Његошевих књига. Давидовић и Фрушић ускоро и званично покрећу прве србске новине ”Новине Сербске” 1813 године. У њима ће своје место наћи сви знаменитији Срби тога доба и служиће као интелектуално стециште идеја, мисли и полемика.
5) Димитрије ће се у овом периоду значајније заузети за издавачки посао, а као резултат биће приређено његово главно историографско дело ”Историја народа Србског” као и нови књижевни лист ”Забавник”.
6) По свом преласку у Србију 1821. постаје секретар кнежеве канцеларије и свесрдно се укључује у дипломатску борбу младе Србије. Четири године бива активни члан у преговорима са турцима, лично је издејствовао наследно признање кнежеве титуле и умногоме заслуговао добар исход мисија.
7) Године 1835. пише и израђује чувени србски модерни устав - ”Сретењски Устав”, као један од првих европских устава који уводи поделу власти и ингеренција, појмове људских права и грађанских слобода, апсолутну слободу вероисповести као и једну од најважнијих одредби за светску правну историју. Чланом 118. забрањено је робство, наводећи да роб без обзира да ли је дошао сам или са неким, ступањем на тло Србије тог тренутка постаје слободан човек.
8) Димитрије Давидовић одликован је многим знамењима, од којих је најзначајнији Орден Светог Владимира, Руске Империје, којим се постајао руски племић. Као отац србског новинарства његово име ће понети многа признања, улице и многобројне сродне установе.
9) На његовом гробу у Смедереву по собственој жељи стоји натпис: ”Димитрије Давидовић, Сав Србин”.
Прота Димитрије Руварац
1) Прота Руварац је био србски политичар, историчар, писац и полемичар и један од најплодоносијих публициста свога времена. Његова библиографија садржи преко 1100 дела.
2) Потиче из старе свештеничке породице србских интелектуалаца која је била далеко чувена као ”династија Руварац”. Имао је тројицу браће: Лазара који је био судија, Косту књижевника и Илариона, чувеног историчара и оснивача историјско-критичког правца у нашој науци.
3) Отац-свештеник Василије га шаље у Гимназију а затим и у Богословију у Сремске Карловце. Након навршеног школовања постаје учитељ у Крушедолу и Земуну, док ће по примању свештеничког чина постати и парох Цркве Свете Тројице у Горњој Вароши Земуна.
4) Српски патријарх Георгије Бранковић доводи Проту Руварца из Земуна у Карловце где га поставља за управника штампарије и библиотекара. У том периоду почиње да уређује часопис ”Србски Сион” као и
драгоцену Архив за историју Србске православне карловачке митрополије.
5) Његово стваралаштво је било изузетно плодоно и свестрано. Писао је политичке, литерарне, историографске, као и црквено-теолошке чланке и расправе. Водио је жестоке полемике са политичким противницима, лошим историчарима, а нарочито плагијаторима. Због своје смерности, али још више и смелости да слободно каже оно што мисли, имаће бројне неприлике како у црквеним круговима тако и на политичкој сцени, где ће се посебно замерити тадашњим радикалима. Био је достојанствени заштитник националних питања и као један од ретких без устручавања одговарао сваком ко би нападао на наш љубљени народ. Остаће упамћена његова чувена књига ”Ево шта сте нам криви!” као одговор хрватској интелектуалној елити онога врмена.
6) За писање је користио изворе из тадашње Патријаршиске библиотеке ( чији је директор све до своје смрти ), србских манастира, епархијских администрација као и документације државних архива. Неки од коришћених извора, више не постоје, посебно после усташких пљачки фрушкогорских манастира у Другом Светском Рату, па су његови радови данас од непроцењивог значаја за разумевања епохе.
7) Прота Руварац је био утемељивач друштва ”Свети Сава”, оснивач и члан Србског пчеларског друштва у Руми , члан ”Србског Соколског друштва” ( удружење за гимнастику ), редовни члан ”Матице Србске”, члан Историјског друштва у Новом Саду као и дописни члан Краљевске Академије Србије.
8) За своје пребогато животно дело Прота Димитрије Руварац биће одликован и србским краљевским орденом Светога Саве 2. реда.
Андреј Биценко
1) (рус.) Андрей Васильевич Биценко - велики руски уметник и сликар. Највише познат по својим знаменитим фрескама препознатљивог стила.
2) Али Биценко није био само велики академски сликар већ и прави јунак-ратник и широка руска душа.
3) Школовање је започео на Уметничкој школи у Кијеву, а касније на Царској уметничкој академији у Петрограду као и на Царској академији у Кијеву. Већ следеће године по навршетку студија добија прву премију на изложби слика у Кијеву, за дело ”Јесен”. Као права ренесансна личност велике обдарености, похађа и школу вајарства и архитектуре у Москви. А у том периоду ће излагати у Великом Париском салону у два маха.
4) У Првом Светском Рату одлази у армију где ће учествовати у окршајима у Србији и на Балкану.
5) Још није ни био окончан највећи покољ у историји до тада, а Русију ће снаћи једна још већа катастрофа и духовно самоубиство - Црвена Револуција 1917. године. Као и већина интелектуалаца и истинске родољубиве руске елите, Биценко ступа у одреде Беле Армије како би спасили што се још спасити имало и могло.
6) Након потпуног слома старог света и Руске Империје, Биценко се сели у Краљевину Србију, као један од многобројних белих руса који су свој нови дом нашли у земљи неизмерне љубави за свој братски народ.
7) Иако је студирао и живео на најпрестижнијим местима онога времена, Биценко се у Србији настањује у Великом Бечкереку ( данашњем Зрењанину ), где ће пар година радити као хонорарни наставник сликања у великој гимназији.
8) 1922 г. прелази у Београд када почиње најплодоноснији период његовог стваралаштва. Осликаће цркву Вазнесења Христовог, цркву Ружицу на Калемегдану, цркву св. Георгија на Бежанији, храм Пресвете Богородице као и Храм Свете Тројице у Земуну. Поред многих других радиће и саборне цркве у Шабцу, Пријепољу, Великој Плани, Смедереву, Костолцу, Лесковцу, Новацима и Ратарима. Блиско сарађује са нашим Урошем Предићем, а са својим колегом русом, Колесниковим, осликаће и спомен-капелу на врху Ртња, где је до њеног рушења у другом светском рату било положено срце Арчибала Рајса.
9) Поред свега овога Андреј Биценко ће излагати на мноштву сликарских изложби у својству академског уметника: Друга руска изложба (1924), Сабор руских уметника Краљевине СХС (1928), Велика изложба руске уметности (1930), изложба Руског уметничког друштва (1933). Наставља да излаже и у Паризу где постаје стални члан Националног удружења ликовних уметности (1929).
10) На предлог Министра правде бива награђе орденом Југословенске Круне IV реда, од стране краља.
11) После Другог светског рата и доласка Комуниста на власт у Србији, Биценко поново мора да емигрира. 1951 г. одлази у Америку, где ће живети у Филаделфији, Њу-јорку и Кливленду. Али и тамо, у далеком свету Андреј Биценко ће оставити свој траг. Осликаће цркву св. Теодосија у Кливленду (1953) и иконостас цркве Свете Тројице у Питсцбугу.
Вечно хвала уметницима који истински оплемењују овај Божији свет.
Отац др. Радослав Грујић
1) Професор Груја је био један истински епски херој нашега времена. Србски ”Индијана Џонс”, професор универзитета, академик, историчар, православни свештеник и личност коме наша наука као и небројано много породица и деце изражавају безграничну благодарност.
2) Школовао се у родном Земуну, а Богословију је 1899 године завршио у Сремским Карловцима. По завршетку факултета рукоположен је за свештеника и постављен за јереја храма Свете Тројице у Земуну. Старешина у храму ће у време Грујићевог службовања бити прота Димитрије Руварац.
3) Након даље специјализације постаје професор у Великој Гимназији у Бјеловару. У овом периоду завршиће студије права у Бечу, док ће у Загребу студирати а потом и докторирати факултет Филозофије. Поред свих ових личних и професионалних обавеза објављује обимне научне радове, сакупља и архивира научну грађу а историографски је од велике важности и његова ”Апологија србског народа у Хрватској и Славонији и његових главних обележја” као одговор државним тужиоцима у Загребу на чувеном велеиздајничком процесу против 53 знаменитих Срба.
4) По избијању Првог Светског Рата због таквог благородног односа према свом народу и сам бива проглашен за велеиздајника и одведен у затвор. Део рата ће провести у кућном притвору а бива ослобођен тек након коначног успостављања мира.
5) У једном кратком периоду ради као предавач на Другој београдској Гимназији и Богословији Свети Сава, да би убрзо био изабран за професора националне историје на Филозофском факултету у Скопљу. То је и један од најплодоноснијих периода стваралаштва професора Грује. У два наврата ће бити декан факултета у Сколљу. Године 1921. оснива Скопско научно друштво којим ће, током дугог низа година и председавати. Такође, покреће и Гласник скопског научног друштва као једно од најзначајнијих публикација друштвених и историјских наука у држави онога доба. Поред тога, биће оснивач и тамошњег Музеја Јужне Србије у Скопљу ( у то време македонија је још увек сматрана јужном Србијом, тачније старом Србијом ).
6) Током тог периода професор Грујић ће вршити и обимна теренска и археолошка истраживања на широј територији Србије. Тако ће у Призрену, у престоном манастиру Светих Архангела, разрушеном и скоро потпуно запустелом, 1927. пронаћи посмртне остатке нашег највећег државника - цара Душана.
7) Вративши се у Београд остатке цара Душана је понео са собом, брижљиво их хранећи, до њихове достојанствене сахране. Пожртвованост професора Грујића ће ићи и дотле да је током бомбардовања Београда својим сопственим телом заштитио кости нашег највећег Србскога Цара. Након завршетка Другог Светског рата оне ће бити пренешене у капелу Патријаршије, док ће ’68. бити и коначно сахрањене у цркви Светог Марка на Ташмајдану.
8) У Београду, професора Грују постављају за редовног професора историје Србске Православне цркве на Богословском Факултету. Као што добра воћка рађа и када ју пресаде, тако ће и др. Грујић одмах почети да плодотвори и у нашој престоници. Ради на обнављању Музеја Србске цркве у Конаку кнегиње Љубице. Постаје дописни члан Србске Академије Науке и Уметности, редовни члан Матице Србске, почасни члан Студентског историјског друштва и Југословенског историјског друштва, као и сарадник Србског географског друштва.
Поред овога, приступио је и широком евидентирању уметничких и црквених предмета у земљи и иностранству. На тај начин узраста у највећег експерта и познаваоца историографије свога времена.
9) Током Другог Светског рата ради на збрињавању србских избеглица и деце као и на очувању споменика Србске Православне Цркве. Његовим залагањем спашени су многи животи недужних људи заточених у многобројним логорима.
10) 1942. године користећи се личним познанством и благонаклоношћу мајора Јохана Алберта фон Рајсвица ( такође археолога и доктора наука ) успева да обезбеди пренос моштију Србских Светитеља кнеза Лазара, деспота Стефана Штиљановића и већ оскрнављене мошти Цара Уроша у окупирани Београд. Том приликом је констатовано да су биле опљачкане све драгоцености које су се налазиле са моштима.
11) По завршетку рата започиње индетификацију и враћање уметничких предмета који су опљачкани из србских цркава и манастира од стране НДХ-а. Убрзо бива оформљена и државно-црквена комисија која је требало да индетификује све драгоцености које су током Другог светског рата, у четрдесет вагона, пренете у Загреб. На крају њеног рада 1946 године и услед директива Комитета за културу и уметност ФНР Југославије, која је изричито ограничила повраћај, у Београд су на крају враћена само једанаест вагона.
12) Као и сваки врлински Хришћанин и професор Груја ће преживети своју сопствену голготу. Убрзо након рата, суд части Универзитета у Београду кажњава Радослава Грујића удаљавањем са Универзитета. Као кључни доказ његове колаборације са окупатором наводи се његов предлог Недићевој влади, да организује Одбор за регистровање и опис уништених Српских националних драгоцености за време Другог светског рата. Међу онима који су пресуду изрекли било је и његових ученика и студената. Затим, одлуком Народног одбора др. Грујић ће бити избрисан и са списка грађана, биће лишен србске националне части и чак стављен на листу ратних злочинаца, јер су његова предавања на Коларчевом универзитету преношена на Радио Београду ( тада у служби немачких окупационих власти). После ове две пресуде долази и трећа, од стране ”Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача” која га је прогласила за ”злочинца који је радио на фашизирању србског народа”. Забрањени су му јавни наступи и одузето му је право гласа.
13) Потоње године професор Груја је провео у великој материјалној оскудици, али неуморно настављајући да ради у Музеју Србске Православне цркве и Партијаршиској библиотеци. Његови савременици о њему говоре са дубоким поштовањем и дивљењем. Чувени академик Дејан Медаковић, оснивач савремене србске историје уметности и ученик проф. Грујића код кога је одбранио докторску тезу, за њега је говорио: ”Био је пун неке доброте и духовне смерности проистекле не само из његовог историјског, већ и теолошког образовања…”.
14) Поседовао је пребогату архиву и библиотеку која се састојала из огромног броја уникатних књига и докумената XVII и XVIII века, као и новијих. Само списак свих тих дела чинио је невероватних 427 страна. Читаву своју заоставштину професор Груја је поклонио Народној библиотеци и Србској Православној Цркви, и она данас чини читаву једну засебну ризницу у оквиру Музеја Патријаршије.
15) Преминуо је 1955 године и сахрањен је заједно са својом супругом Милицом, по сопственој жељи, у манастиру Гргетеку, кога је личним залагањем сачувао од уништења у Другом Светском рату.
16) Професор Грујић је био један од утемељивача савремене историје, историје уметности, археологије и музеологије. Оптуженик за Истину и научник кога су радо дочекивали сви европски универзитети и научни институти, за свог живота важио је за најеминентнијег представник Србске Православне Цркве. Био дубоко везан за свој напаћени и страдални народ, за кога се читавог свог живота жртвовао, читавим бићем, несебично.
17) Тек 2014. године историјском пресудом Вишег суда у Палати правде професор Грујић ће бити уписан у списак грђана Србије и напокон рехабилитован.
прота Јефтимије Ивановић
1) Прота Јефтимије је био србски књижевник, професор и заслужни свештеник наше богате Црквене традиције.После успешног гимназијског образовања уписује Филозофију у Сегедину, а затим и Богословију у Сремским Карловцима. Веома брзо након тога постаје професор у Карловачкој Гимназији, да би након пар година ступио у службу ђакона, а касније и у свештенички чин.
2) Одлично је познавао немачки, руски и латински језик, те је тако одлучио да као свој magnum opus преведе чувеног ”Новог Плутарха” дело Шилера и Бланшара ( који су по узору на античког Плутарха описали све велике значајне личности новијега доба). Своје издање, Прота Јефтимије Ивановић ће оплеменити и биографијама знаменитих Срба Стефана Душана, Стефана Немање, Светога Саве, Јована Рајића и Карађорђа као једно непроцењиво сведочанство историјској грађи и сећању тога времена.
3) Поред различитих значајних иницијатива у обнови земунских цркава, Прота Јефтимије Ивановић је основао и модерни ”Фонд за одржавање србских школа и учитеља” као централну и јединствену структуру финансирања србских школа, и чији Устав лично сачињава и пише.
4) Ова организација ће имати несвакидашњи историјски значај не само као покретач просветног образовања тога доба већ и у устоличењу Светог Саве као школске славе. Прота Јефтимије Ивановић ће у Уставу образованог Фонда изричито прописати да се ”Свети Сава има обележавати као заштитник србских школа”, што ће резултирати и зачетком ове прелепе и достојанствене наше традиције.
Димитрије Давидовић
1) Један од великих србских државника, дипломата, новинара и публициста.
Писац знаменитог Сретенског Устава и покретач прве србске дневне штампе - ”Новина Сербских”
2) Рођен је у Земуну (Главна бр.6) 1789 године и био син свештеника грчке православне цркве у Бечу. Отац Гаврило, који ће између осталог бити и велики добротвор Србских Устанака, омогућава сину школовање у србској школи у Земуну а потом и Гимназије у Карловцима.
3) Због једне шаљиве песмице у којој се изругивао свом предпостављеном професору бива избачен из Гимназије добивши још притом и десет удараца корбачем. Након тога, бива одлучено да своје школовање настави у Пешти, где ће на студијама Филозофије бити искрени пријатељ и са Милованом Видаковићем ( најчитанијим србским писцем тог времена и зачетником србског романа ) кога сматра за свога ментора.
4) У Пешти ће, на потоњим студијама медицине упознати Димитрија Фрушића, искреног родољуба, земунца, знаменитог лекара, блиског пријатеља Вука и Његоша и првог издавача Његошевих књига. Давидовић и Фрушић ускоро и званично покрећу прве србске новине ”Новине Сербске” 1813 године. У њима ће своје место наћи сви знаменитији Срби тога доба и служиће као интелектуално стециште идеја, мисли и полемика.
5) Димитрије ће се у овом периоду значајније заузети за издавачки посао, а као резултат биће приређено његово главно историографско дело ”Историја народа Србског” као и нови књижевни лист ”Забавник”.
6) По свом преласку у Србију 1821. постаје секретар кнежеве канцеларије и свесрдно се укључује у дипломатску борбу младе Србије. Четири године бива активни члан у преговорима са турцима, лично је издејствовао наследно признање кнежеве титуле и умногоме заслуговао добар исход мисија.
7) Године 1835. пише и израђује чувени србски модерни устав - ”Сретењски Устав”, као један од првих европских устава који уводи поделу власти и ингеренција, појмове људских права и грађанских слобода, апсолутну слободу вероисповести као и једну од најважнијих одредби за светску правну историју. Чланом 118. забрањено је робство, наводећи да роб без обзира да ли је дошао сам или са неким, ступањем на тло Србије тог тренутка постаје слободан човек.
8) Димитрије Давидовић одликован је многим знамењима, од којих је најзначајнији Орден Светог Владимира, Руске Империје, којим се постајао руски племић. Као отац србског новинарства његово име ће понети многа признања, улице и многобројне сродне установе.
9) На његовом гробу у Смедереву по собственој жељи стоји натпис: ”Димитрије Давидовић, Сав Србин”.
Прота Димитрије Руварац
1) Прота Руварац је био србски политичар, историчар, писац и полемичар и један од најплодоносијих публициста свога времена. Његова библиографија садржи преко 1100 дела.
2) Потиче из старе свештеничке породице србских интелектуалаца која је била далеко чувена као ”династија Руварац”. Имао је тројицу браће: Лазара који је био судија, Косту књижевника и Илариона, чувеног историчара и оснивача историјско-критичког правца у нашој науци.
3) Отац-свештеник Василије га шаље у Гимназију а затим и у Богословију у Сремске Карловце. Након навршеног школовања постаје учитељ у Крушедолу и Земуну, док ће по примању свештеничког чина постати и парох Цркве Свете Тројице у Горњој Вароши Земуна.
4) Српски патријарх Георгије Бранковић доводи Проту Руварца из Земуна у Карловце где га поставља за управника штампарије и библиотекара. У том периоду почиње да уређује часопис ”Србски Сион” као и
драгоцену Архив за историју Србске православне карловачке митрополије.
5) Његово стваралаштво је било изузетно плодоно и свестрано. Писао је политичке, литерарне, историографске, као и црквено-теолошке чланке и расправе. Водио је жестоке полемике са политичким противницима, лошим историчарима, а нарочито плагијаторима. Због своје смерности, али још више и смелости да слободно каже оно што мисли, имаће бројне неприлике како у црквеним круговима тако и на политичкој сцени, где ће се посебно замерити тадашњим радикалима. Био је достојанствени заштитник националних питања и као један од ретких без устручавања одговарао сваком ко би нападао на наш љубљени народ. Остаће упамћена његова чувена књига ”Ево шта сте нам криви!” као одговор хрватској интелектуалној елити онога врмена.
6) За писање је користио изворе из тадашње Патријаршиске библиотеке ( чији је директор све до своје смрти ), србских манастира, епархијских администрација као и документације државних архива. Неки од коришћених извора, више не постоје, посебно после усташких пљачки фрушкогорских манастира у Другом Светском Рату, па су његови радови данас од непроцењивог значаја за разумевања епохе.
7) Прота Руварац је био утемељивач друштва ”Свети Сава”, оснивач и члан Србског пчеларског друштва у Руми , члан ”Србског Соколског друштва” ( удружење за гимнастику ), редовни члан ”Матице Србске”, члан Историјског друштва у Новом Саду као и дописни члан Краљевске Академије Србије.
8) За своје пребогато животно дело Прота Димитрије Руварац биће одликован и србским краљевским орденом Светога Саве 2. реда.
Андреј Биценко
1) (рус.) Андрей Васильевич Биценко - велики руски уметник и сликар. Највише познат по својим знаменитим фрескама препознатљивог стила.
2) Али Биценко није био само велики академски сликар већ и прави јунак-ратник и широка руска душа.
3) Школовање је започео на Уметничкој школи у Кијеву, а касније на Царској уметничкој академији у Петрограду као и на Царској академији у Кијеву. Већ следеће године по навршетку студија добија прву премију на изложби слика у Кијеву, за дело ”Јесен”. Као права ренесансна личност велике обдарености, похађа и школу вајарства и архитектуре у Москви. А у том периоду ће излагати у Великом Париском салону у два маха.
4) У Првом Светском Рату одлази у армију где ће учествовати у окршајима у Србији и на Балкану.
5) Још није ни био окончан највећи покољ у историји до тада, а Русију ће снаћи једна још већа катастрофа и духовно самоубиство - Црвена Револуција 1917. године. Као и већина интелектуалаца и истинске родољубиве руске елите, Биценко ступа у одреде Беле Армије како би спасили што се још спасити имало и могло.
6) Након потпуног слома старог света и Руске Империје, Биценко се сели у Краљевину Србију, као један од многобројних белих руса који су свој нови дом нашли у земљи неизмерне љубави за свој братски народ.
7) Иако је студирао и живео на најпрестижнијим местима онога времена, Биценко се у Србији настањује у Великом Бечкереку ( данашњем Зрењанину ), где ће пар година радити као хонорарни наставник сликања у великој гимназији.
8) 1922 г. прелази у Београд када почиње најплодоноснији период његовог стваралаштва. Осликаће цркву Вазнесења Христовог, цркву Ружицу на Калемегдану, цркву св. Георгија на Бежанији, храм Пресвете Богородице као и Храм Свете Тројице у Земуну. Поред многих других радиће и саборне цркве у Шабцу, Пријепољу, Великој Плани, Смедереву, Костолцу, Лесковцу, Новацима и Ратарима. Блиско сарађује са нашим Урошем Предићем, а са својим колегом русом, Колесниковим, осликаће и спомен-капелу на врху Ртња, где је до њеног рушења у другом светском рату било положено срце Арчибала Рајса.
9) Поред свега овога Андреј Биценко ће излагати на мноштву сликарских изложби у својству академског уметника: Друга руска изложба (1924), Сабор руских уметника Краљевине СХС (1928), Велика изложба руске уметности (1930), изложба Руског уметничког друштва (1933). Наставља да излаже и у Паризу где постаје стални члан Националног удружења ликовних уметности (1929).
10) На предлог Министра правде бива награђе орденом Југословенске Круне IV реда, од стране краља.
11) После Другог светског рата и доласка Комуниста на власт у Србији, Биценко поново мора да емигрира. 1951 г. одлази у Америку, где ће живети у Филаделфији, Њу-јорку и Кливленду. Али и тамо, у далеком свету Андреј Биценко ће оставити свој траг. Осликаће цркву св. Теодосија у Кливленду (1953) и иконостас цркве Свете Тројице у Питсцбугу.
Вечно хвала уметницима који истински оплемењују овај Божији свет.
Отац др. Радослав Грујић
1) Професор Груја је био један истински епски херој нашега времена. Србски ”Индијана Џонс”, професор универзитета, академик, историчар, православни свештеник и личност коме наша наука као и небројано много породица и деце изражавају безграничну благодарност.
2) Школовао се у родном Земуну, а Богословију је 1899 године завршио у Сремским Карловцима. По завршетку факултета рукоположен је за свештеника и постављен за јереја храма Свете Тројице у Земуну. Старешина у храму ће у време Грујићевог службовања бити прота Димитрије Руварац.
3) Након даље специјализације постаје професор у Великој Гимназији у Бјеловару. У овом периоду завршиће студије права у Бечу, док ће у Загребу студирати а потом и докторирати факултет Филозофије. Поред свих ових личних и професионалних обавеза објављује обимне научне радове, сакупља и архивира научну грађу а историографски је од велике важности и његова ”Апологија србског народа у Хрватској и Славонији и његових главних обележја” као одговор државним тужиоцима у Загребу на чувеном велеиздајничком процесу против 53 знаменитих Срба.
4) По избијању Првог Светског Рата због таквог благородног односа према свом народу и сам бива проглашен за велеиздајника и одведен у затвор. Део рата ће провести у кућном притвору а бива ослобођен тек након коначног успостављања мира.
5) У једном кратком периоду ради као предавач на Другој београдској Гимназији и Богословији Свети Сава, да би убрзо био изабран за професора националне историје на Филозофском факултету у Скопљу. То је и један од најплодоноснијих периода стваралаштва професора Грује. У два наврата ће бити декан факултета у Сколљу. Године 1921. оснива Скопско научно друштво којим ће, током дугог низа година и председавати. Такође, покреће и Гласник скопског научног друштва као једно од најзначајнијих публикација друштвених и историјских наука у држави онога доба. Поред тога, биће оснивач и тамошњег Музеја Јужне Србије у Скопљу ( у то време македонија је још увек сматрана јужном Србијом, тачније старом Србијом ).
6) Током тог периода професор Грујић ће вршити и обимна теренска и археолошка истраживања на широј територији Србије. Тако ће у Призрену, у престоном манастиру Светих Архангела, разрушеном и скоро потпуно запустелом, 1927. пронаћи посмртне остатке нашег највећег државника - цара Душана.
7) Вративши се у Београд остатке цара Душана је понео са собом, брижљиво их хранећи, до њихове достојанствене сахране. Пожртвованост професора Грујића ће ићи и дотле да је током бомбардовања Београда својим сопственим телом заштитио кости нашег највећег Србскога Цара. Након завршетка Другог Светског рата оне ће бити пренешене у капелу Патријаршије, док ће ’68. бити и коначно сахрањене у цркви Светог Марка на Ташмајдану.
8) У Београду, професора Грују постављају за редовног професора историје Србске Православне цркве на Богословском Факултету. Као што добра воћка рађа и када ју пресаде, тако ће и др. Грујић одмах почети да плодотвори и у нашој престоници. Ради на обнављању Музеја Србске цркве у Конаку кнегиње Љубице. Постаје дописни члан Србске Академије Науке и Уметности, редовни члан Матице Србске, почасни члан Студентског историјског друштва и Југословенског историјског друштва, као и сарадник Србског географског друштва.
Поред овога, приступио је и широком евидентирању уметничких и црквених предмета у земљи и иностранству. На тај начин узраста у највећег експерта и познаваоца историографије свога времена.
9) Током Другог Светског рата ради на збрињавању србских избеглица и деце као и на очувању споменика Србске Православне Цркве. Његовим залагањем спашени су многи животи недужних људи заточених у многобројним логорима.
10) 1942. године користећи се личним познанством и благонаклоношћу мајора Јохана Алберта фон Рајсвица ( такође археолога и доктора наука ) успева да обезбеди пренос моштију Србских Светитеља кнеза Лазара, деспота Стефана Штиљановића и већ оскрнављене мошти Цара Уроша у окупирани Београд. Том приликом је констатовано да су биле опљачкане све драгоцености које су се налазиле са моштима.
11) По завршетку рата започиње индетификацију и враћање уметничких предмета који су опљачкани из србских цркава и манастира од стране НДХ-а. Убрзо бива оформљена и државно-црквена комисија која је требало да индетификује све драгоцености које су током Другог светског рата, у четрдесет вагона, пренете у Загреб. На крају њеног рада 1946 године и услед директива Комитета за културу и уметност ФНР Југославије, која је изричито ограничила повраћај, у Београд су на крају враћена само једанаест вагона.
12) Као и сваки врлински Хришћанин и професор Груја ће преживети своју сопствену голготу. Убрзо након рата, суд части Универзитета у Београду кажњава Радослава Грујића удаљавањем са Универзитета. Као кључни доказ његове колаборације са окупатором наводи се његов предлог Недићевој влади, да организује Одбор за регистровање и опис уништених Српских националних драгоцености за време Другог светског рата. Међу онима који су пресуду изрекли било је и његових ученика и студената. Затим, одлуком Народног одбора др. Грујић ће бити избрисан и са списка грађана, биће лишен србске националне части и чак стављен на листу ратних злочинаца, јер су његова предавања на Коларчевом универзитету преношена на Радио Београду ( тада у служби немачких окупационих власти). После ове две пресуде долази и трећа, од стране ”Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача” која га је прогласила за ”злочинца који је радио на фашизирању србског народа”. Забрањени су му јавни наступи и одузето му је право гласа.
13) Потоње године професор Груја је провео у великој материјалној оскудици, али неуморно настављајући да ради у Музеју Србске Православне цркве и Партијаршиској библиотеци. Његови савременици о њему говоре са дубоким поштовањем и дивљењем. Чувени академик Дејан Медаковић, оснивач савремене србске историје уметности и ученик проф. Грујића код кога је одбранио докторску тезу, за њега је говорио: ”Био је пун неке доброте и духовне смерности проистекле не само из његовог историјског, већ и теолошког образовања…”.
14) Поседовао је пребогату архиву и библиотеку која се састојала из огромног броја уникатних књига и докумената XVII и XVIII века, као и новијих. Само списак свих тих дела чинио је невероватних 427 страна. Читаву своју заоставштину професор Груја је поклонио Народној библиотеци и Србској Православној Цркви, и она данас чини читаву једну засебну ризницу у оквиру Музеја Патријаршије.
15) Преминуо је 1955 године и сахрањен је заједно са својом супругом Милицом, по сопственој жељи, у манастиру Гргетеку, кога је личним залагањем сачувао од уништења у Другом Светском рату.
16) Професор Грујић је био један од утемељивача савремене историје, историје уметности, археологије и музеологије. Оптуженик за Истину и научник кога су радо дочекивали сви европски универзитети и научни институти, за свог живота важио је за најеминентнијег представник Србске Православне Цркве. Био дубоко везан за свој напаћени и страдални народ, за кога се читавог свог живота жртвовао, читавим бићем, несебично.
17) Тек 2014. године историјском пресудом Вишег суда у Палати правде професор Грујић ће бити уписан у списак грђана Србије и напокон рехабилитован.
Име Земун је назив једног од врховних божанстава старих Словена - свете небеске краве Земун.
У древном Римском поимању света постојала је земаљска крава ”Boves”, као у чувеној изреци - Quod licet Jovi, non licet bovi,
као и сакрална крава ”Taurus” која се употребљавала у небеским појавама и митологији. Одатле и потиче сазвежђе Taurus - Бика.
Управо из овог разлога Римљани Земун називају ”Таурунум” - сазвежђе светог небеског бика, што је био директан превод славенског назива града.
Врховна света крава постојала је у скоро свим културама старог света: Ведама Индије, еповима Скандинавије, грчкој митологији, египатској религији,
келтским предањима и древним ”јаснама” Зороастре.
У нашој старој вери Света крава Земун је била мајка бога Велеса, као и родитељка и заштитница неколицинe других божанстава и појава.
По древном предању нашега света, она је велика мајка читавог универзума, а Млечни Пут је потекао управо из њеног вимена и млека.
Бањица је један од најстаријих насељених делова града Београда. Сама реч ”Бањица” је наш стари назив за турцизам ”бурек” и у директном је сродству са речју ”Гибаница”. Тај древни назив се још увек задржао међу многим народима балкана: бугарима, румунима, украинцима и по нашим селима. Археолшка ископавања 70-их година на локалитету Бањица - Усек, представила су свету невероватну историју људске цивилизације налазима фигурина и различитих ритуалних артифеката који датирају 8000 г., то јест 6000 година пре Христа. Благодарећи овим напорима Београд је сврстан међу једне од најстаријих, ако не и најстарији живи град на свету.
Тврђава Калемегдан у својој основи је ”звездаста тврђава” - бастион. Звездасте тврђаве су биле масовно распрострањене по читавој Европи, али и по добром делу тадашњег старог света: од новог зеланда, аустралије, афричког континента па све до латинске америке и канаде. Својојм грацијозношћу и савршеном симетријом сведоче о несвакидашњем осећајем за лепо људи ренесансног доба.
18 владара Римске Империје су србског порекла.
У процентима то је више од петине ( 23% ) свих Римских царева,
што чини Србију подневљем са највише Римских Императора, одмах после италијанског полуострва.
Београд је најразоренији град у Европи.
Bомбардован је и уништаван пуних 44 пута у 115 ратова који су се одвијали на овом тлу.
Само у 20. веку био је разаран од целокупне НАТО алијансе, нацистичке немачке, савезничке алијансе, усташке ндх и аустро-угарске царевине.
Поред неких од најсуровијих ваздушних напада прошлог века, Београд је претрпео и један од највећих културних злочина, када је у другом светском рату намерно до темеља уништена Народна Библиотека Србије у којој су се чувале непроцењива историјска дела нашег народа, да би потом савезничке снаге бомбардовале и разрушиле и Народни Музеј на Тргу Републике са његовим уникалним раритетима наше прошлости.
Земунска Тврђава је је подигнута у 9. веку на основама једног још древнијег утврђења. Остаци тог античког утврђења и данас су добро очувани, а на његовим угловима, распоређеним према странама света, налазе се основе масивних кула стражарница. Данашња Кула Гардош датира из 19. века и саграђена је у спомен обележавања досељавања мађара у панонију. У народу се ипак задржао назив Кула Сибињанин Јанка, по неустрашивом србском витезу, који је на само пар недеља после одлучујуће европске победе над турцима, 1456. у Београдској Бици, испустио душу управо на зидинама старе земунске Тврђаве. У току припрема за ову битку и за време њеног трајања, папа Калист III је наредио да црквена звона свакога дана у подне позивају све вернике на молитву за победу Хришћана над османлијама. Као преломни моменат у одбрани целе Европе, ова наредба никада није престала, па се од тог времена, све до данас на свим хришћанским црквама свакодневно оглашавају ”поподневна звона” - Noon Bells.
Земун је 1939. добио чак три женске ватрогасне чете ( 59 девојака и жена ). Земунке су били и "први женски ватрогасци у земљи”.
Политика 4.мај 1939
Школска Слава - Свети Сава је први пут била установљена као Слава свих просветитељских установа управо у Земуну.
Земунски прота Јефтимије Ивановић, 1812. године оснива велики централни ”Фонд за србске школе и учитеље” у чијем Уставу ће лично прописати
да се ”Свети Сава има обележавати као заштитник србских школа”, што ће као плод имати утемељење школске Славе - Светог Саве, у свим образованим установама где је живео Србски род од тада.
Име Земун је назив једног од врховних божанстава старих Словена - свете небеске краве Земун.
У древном Римском поимању света постојала је земаљска крава ”Boves”, као у чувеној изреци - Quod licet Jovi, non licet bovi,
као и сакрална крава ”Taurus” која се употребљавала у небеским појавама и митологији. Одатле и потиче сазвежђе Taurus - Бика.
Управо из овог разлога Римљани Земун називају ”Таурунум” - сазвежђе светог небеског бика, што је био директан превод славенског назива града.
Врховна света крава постојала је у скоро свим културама старог света: Ведама Индије, еповима Скандинавије, грчкој митологији, египатској религији,
келтским предањима и древним ”јаснама” Зороастре.
У нашој старој вери Света крава Земун је била мајка бога Велеса, као и родитељка и заштитница неколицинe других божанстава и појава.
По древном предању нашега света, она је велика мајка читавог универзума, а Млечни Пут је потекао управо из њеног вимена и млека.
Бањица је један од најстаријих насељених делова града Београда. Сама реч ”Бањица” је наш стари назив за турцизам ”бурек” и у директном је сродству са речју ”Гибаница”. Тај древни назив се још увек задржао међу многим народима балкана: бугарима, румунима, украинцима и по нашим селима. Археолшка ископавања 70-их година на локалитету Бањица - Усек, представила су свету невероватну историју људске цивилизације налазима фигурина и различитих ритуалних артифеката који датирају 8000 г., то јест 6000 година пре Христа. Благодарећи овим напорима Београд је сврстан међу једне од најстаријих, ако не и најстарији живи град на свету.
Тврђава Калемегдан у својој основи је ”звездаста тврђава” - бастион. Звездасте тврђаве су биле масовно распрострањене по читавој Европи, али и по добром делу тадашњег старог света: од новог зеланда, аустралије, афричког континента па све до латинске америке и канаде. Својојм грацијозношћу и савршеном симетријом сведоче о несвакидашњем осећајем за лепо људи ренесансног доба.
18 владара Римске Империје су србског порекла.
У процентима то је више од петине ( 23% ) свих Римских царева,
што чини Србију подневљем са највише Римских Императора, одмах после италијанског полуострва.
Београд је најразоренији град у Европи.
Bомбардован је и уништаван пуних 44 пута у 115 ратова који су се одвијали на овом тлу.
Само у 20. веку био је разаран од целокупне НАТО алијансе, нацистичке немачке, савезничке алијансе, усташке ндх и аустро-угарске царевине.
Поред неких од најсуровијих ваздушних напада прошлог века, Београд је претрпео и један од највећих културних злочина, када је у другом светском рату намерно до темеља уништена Народна Библиотека Србије у којој су се чувале непроцењива историјска дела нашег народа, да би потом савезничке снаге бомбардовале и разрушиле и Народни Музеј на Тргу Републике са његовим уникалним раритетима наше прошлости.
Земунска Тврђава је је подигнута у 9. веку на основама једног још древнијег утврђења. Остаци тог античког утврђења и данас су добро очувани, а на његовим угловима, распоређеним према странама света, налазе се основе масивних кула стражарница. Данашња Кула Гардош датира из 19. века и саграђена је у спомен обележавања досељавања мађара у панонију. У народу се ипак задржао назив Кула Сибињанин Јанка, по неустрашивом србском витезу, који је на само пар недеља после одлучујуће европске победе над турцима, 1456. у Београдској Бици, испустио душу управо на зидинама старе земунске Тврђаве. У току припрема за ову битку и за време њеног трајања, папа Калист III је наредио да црквена звона свакога дана у подне позивају све вернике на молитву за победу Хришћана над османлијама. Као преломни моменат у одбрани целе Европе, ова наредба никада није престала, па се од тог времена, све до данас на свим хришћанским црквама свакодневно оглашавају ”поподневна звона” - Noon Bells.
Земун је 1939. добио чак три женске ватрогасне чете ( 59 девојака и жена ). Земунке су били и "први женски ватрогасци у земљи”.
Политика 4.мај 1939
Школска Слава - Свети Сава је први пут била установљена као Слава свих просветитељских установа управо у Земуну.
Земунски прота Јефтимије Ивановић, 1812. године оснива велики централни ”Фонд за србске школе и учитеље” у чијем Уставу ће лично прописати
да се ”Свети Сава има обележавати као заштитник србских школа”, што ће као плод имати утемељење школске Славе - Светог Саве, у свим образованим установама где је живео Србски род од тада.
Име Земун је назив једног од врховних божанстава старих Словена - свете небеске краве Земун.
У древном Римском поимању света постојала је земаљска крава ”Boves”, као у чувеној изреци - Quod licet Jovi, non licet bovi,
као и сакрална крава ”Taurus” која се употребљавала у небеским појавама и митологији. Одатле и потиче сазвежђе Taurus - Бика.
Управо из овог разлога Римљани Земун називају ”Таурунум” - сазвежђе светог небеског бика, што је био директан превод славенског назива града.
Врховна света крава постојала је у скоро свим културама старог света: Ведама Индије, еповима Скандинавије, грчкој митологији, египатској религији,
келтским предањима и древним ”јаснама” Зороастре.
У нашој старој вери Света крава Земун је била мајка бога Велеса, као и родитељка и заштитница неколицинe других божанстава и појава.
По древном предању нашега света, она је велика мајка читавог универзума, а Млечни Пут је потекао управо из њеног вимена и млека.
Бањица је један од најстаријих насељених делова града Београда. Сама реч ”Бањица” је наш стари назив за турцизам ”бурек” и у директном је сродству са речју ”Гибаница”. Тај древни назив се још увек задржао међу многим народима балкана: бугарима, румунима, украинцима и по нашим селима. Археолшка ископавања 70-их година на локалитету Бањица - Усек, представила су свету невероватну историју људске цивилизације налазима фигурина и различитих ритуалних артифеката који датирају 8000 г., то јест 6000 година пре Христа. Благодарећи овим напорима Београд је сврстан међу једне од најстаријих, ако не и најстарији живи град на свету.
Тврђава Калемегдан у својој основи је ”звездаста тврђава” - бастион. Звездасте тврђаве су биле масовно распрострањене по читавој Европи, али и по добром делу тадашњег старог света: од новог зеланда, аустралије, афричког континента па све до латинске америке и канаде. Својојм грацијозношћу и савршеном симетријом сведоче о несвакидашњем осећајем за лепо људи ренесансног доба.
18 владара Римске Империје су србског порекла.
У процентима то је више од петине ( 23% ) свих Римских царева,
што чини Србију подневљем са највише Римских Императора, одмах после италијанског полуострва.
Београд је најразоренији град у Европи.
Bомбардован је и уништаван пуних 44 пута у 115 ратова који су се одвијали на овом тлу.
Само у 20. веку био је разаран од целокупне НАТО алијансе, нацистичке немачке, савезничке алијансе, усташке ндх и аустро-угарске царевине.
Поред неких од најсуровијих ваздушних напада прошлог века, Београд је претрпео и један од највећих културних злочина, када је у другом светском рату намерно до темеља уништена Народна Библиотека Србије у којој су се чувале непроцењива историјска дела нашег народа, да би потом савезничке снаге бомбардовале и разрушиле и Народни Музеј на Тргу Републике са његовим уникалним раритетима наше прошлости.
Земунска Тврђава је је подигнута у 9. веку на основама једног још древнијег утврђења. Остаци тог античког утврђења и данас су добро очувани, а на његовим угловима, распоређеним према странама света, налазе се основе масивних кула стражарница. Данашња Кула Гардош датира из 19. века и саграђена је у спомен обележавања досељавања мађара у панонију. У народу се ипак задржао назив Кула Сибињанин Јанка, по неустрашивом србском витезу, који је на само пар недеља после одлучујуће европске победе над турцима, 1456. у Београдској Бици, испустио душу управо на зидинама старе земунске Тврђаве. У току припрема за ову битку и за време њеног трајања, папа Калист III је наредио да црквена звона свакога дана у подне позивају све вернике на молитву за победу Хришћана над османлијама. Као преломни моменат у одбрани целе Европе, ова наредба никада није престала, па се од тог времена, све до данас на свим хришћанским црквама свакодневно оглашавају ”поподневна звона” - Noon Bells.
Земун је 1939. добио чак три женске ватрогасне чете ( 59 девојака и жена ). Земунке су били и "први женски ватрогасци у земљи”.
Политика 4.мај 1939
Школска Слава - Свети Сава је први пут била установљена као Слава свих просветитељских установа управо у Земуну.
Земунски прота Јефтимије Ивановић, 1812. године оснива велики централни ”Фонд за србске школе и учитеље” у чијем Уставу ће лично прописати
да се ”Свети Сава има обележавати као заштитник србских школа”, што ће као плод имати утемељење школске Славе - Светог Саве, у свим образованим установама где је живео Србски род од тада.
Име Земун је назив једног од врховних божанстава старих Словена - свете небеске краве Земун.
У древном Римском поимању света постојала је земаљска крава ”Boves”, као у чувеној изреци - Quod licet Jovi, non licet bovi,
као и сакрална крава ”Taurus” која се употребљавала у небеским појавама и митологији. Одатле и потиче сазвежђе Taurus - Бика.
Управо из овог разлога Римљани Земун називају ”Таурунум” - сазвежђе светог небеског бика, што је био директан превод славенског назива града.
Врховна света крава постојала је у скоро свим културама старог света: Ведама Индије, еповима Скандинавије, грчкој митологији, египатској религији,
келтским предањима и древним ”јаснама” Зороастре.
У нашој старој вери Света крава Земун је била мајка бога Велеса, као и родитељка и заштитница неколицинe других божанстава и појава.
По древном предању нашега света, она је велика мајка читавог универзума, а Млечни Пут је потекао управо из њеног вимена и млека.
Бањица је један од најстаријих насељених делова града Београда. Сама реч ”Бањица” је наш стари назив за турцизам ”бурек” и у директном је сродству са речју ”Гибаница”. Тај древни назив се још увек задржао међу многим народима балкана: бугарима, румунима, украинцима и по нашим селима. Археолшка ископавања 70-их година на локалитету Бањица - Усек, представила су свету невероватну историју људске цивилизације налазима фигурина и различитих ритуалних артифеката који датирају 8000 г., то јест 6000 година пре Христа. Благодарећи овим напорима Београд је сврстан међу једне од најстаријих, ако не и најстарији живи град на свету.
Тврђава Калемегдан у својој основи је ”звездаста тврђава” - бастион. Звездасте тврђаве су биле масовно распрострањене по читавој Европи, али и по добром делу тадашњег старог света: од новог зеланда, аустралије, афричког континента па све до латинске америке и канаде. Својојм грацијозношћу и савршеном симетријом сведоче о несвакидашњем осећајем за лепо људи ренесансног доба.
18 владара Римске Империје су србског порекла.
У процентима то је више од петине ( 23% ) свих Римских царева,
што чини Србију подневљем са највише Римских Императора, одмах после италијанског полуострва.
Београд је најразоренији град у Европи.
Bомбардован је и уништаван пуних 44 пута у 115 ратова који су се одвијали на овом тлу.
Само у 20. веку био је разаран од целокупне НАТО алијансе, нацистичке немачке, савезничке алијансе, усташке ндх и аустро-угарске царевине.
Поред неких од најсуровијих ваздушних напада прошлог века, Београд је претрпео и један од највећих културних злочина, када је у другом светском рату намерно до темеља уништена Народна Библиотека Србије у којој су се чувале непроцењива историјска дела нашег народа, да би потом савезничке снаге бомбардовале и разрушиле и Народни Музеј на Тргу Републике са његовим уникалним раритетима наше прошлости.
Земунска Тврђава је је подигнута у 9. веку на основама једног још древнијег утврђења. Остаци тог античког утврђења и данас су добро очувани, а на његовим угловима, распоређеним према странама света, налазе се основе масивних кула стражарница. Данашња Кула Гардош датира из 19. века и саграђена је у спомен обележавања досељавања мађара у панонију. У народу се ипак задржао назив Кула Сибињанин Јанка, по неустрашивом србском витезу, који је на само пар недеља после одлучујуће европске победе над турцима, 1456. у Београдској Бици, испустио душу управо на зидинама старе земунске Тврђаве. У току припрема за ову битку и за време њеног трајања, папа Калист III је наредио да црквена звона свакога дана у подне позивају све вернике на молитву за победу Хришћана над османлијама. Као преломни моменат у одбрани целе Европе, ова наредба никада није престала, па се од тог времена, све до данас на свим хришћанским црквама свакодневно оглашавају ”поподневна звона” - Noon Bells.
Земун је 1939. добио чак три женске ватрогасне чете ( 59 девојака и жена ). Земунке су били и "први женски ватрогасци у земљи”.
Политика 4.мај 1939
Школска Слава - Свети Сава је први пут била установљена као Слава свих просветитељских установа управо у Земуну.
Земунски прота Јефтимије Ивановић, 1812. године оснива велики централни ”Фонд за србске школе и учитеље” у чијем Уставу ће лично прописати
да се ”Свети Сава има обележавати као заштитник србских школа”, што ће као плод имати утемељење школске Славе - Светог Саве, у свим образованим установама где је живео Србски род од тада.